„Dopao mi se taj njihov koncept, nisam mogao da odbijem, dobio sam ono što nisam mogao da dobijem u Zvezdi. Ne mislim samo na materijalno“, rekao je legendarni košarkaš
Prelasci iz Crvene zvezde u Partizan, kada je u pitanju košarka, tokom devedesetih godina, a pogotovo početkom novog milenijuma bili su redovna pojava. Pristalicama crveno-belih to je izuzetno teško padalo, pogotovo što su ti igrači kasnije mahom činili ključni faktor šampionskog tima večitog rivala.
Može se reći da je Dejan Tomašević bio prvi koji je „povukao nogu“. Iako je bio bio navijač Crvene zvezde otišao je u stabilniji klub i kako kaže napravio potez karijere. Istim putem je otišao i Ljuba Vidačić.
„Nikada prelazak jednog sportiste iz Zvezde u Partizan ili obrnuto nije prošao bez potresa. Međutim, bio je to moj najbolji potez u karijeri. Partizan je te godine ostao bez Đorđevića, Danilovića i još nekih igrača iz onog trofejnog sastava, pravili su novu, mladu i kako su govorili perspektivnu ekipu. Dopao mi se taj njihov koncept, nisam mogao da odbijem, dobio sam ono što nisam mogao da dobijem u Zvezdi. Ne mislim samo na materijalno. Te godine su ukinute i sankcije, Partizan je igrao Ligu šampiona, što je takođe puno značilo. Težili su tome da ponovo stignu na vrh Evrope, bile su to sjajne sezone“, rekao je Tomašević za Ekspres.
U mladim dečačkim danima pokušao je sa fudbalom. Tada Partizan nije dolazio u obzir.
„Legendarni fudbalski golman Milutin Šoškić me je odveo na trening u Partizan, ali sam kao dokazani zvezdaš i kao neko ko je pripadao porodici u kojoj svi navijaju za Zvezdu, već posle šest meseci prešao na „Marakanu“. Kadetski sastav su tad kao treneri vodili Kule Aćimović i Steva Ostojić. Uživao sam, ali i vrlo brzo shvatio da sreću moram da tražim u drugom sportu. Sećam se, bio je običaj i gotovo tradicija da na kraju godine klub nagradi knjigom sve fudbalere odlične đake. Bio sam i ja na toj lepoj svečanosti. Uz knjigu, dobio sam i fotografiju nagrađene grupe. Među odlikašima je, pamtim, bio i Vladan Lukić. Međutim, na toj fotografiji ja sam bio za dve glave viši od svih drugih, a ne samo od mojih vršnjaka. Priroda mi je poslala poruku da sreću potražim u nekom drugom sportu“.
Da li danas možda imate kontakt i komunikaciju sa svojim fudbalskim trenerima iz mladosti?
„Naravno da imam, to su divni ljudi. Nekada smo se viđali na proslavama koje je priređivala Crvena zvezda na kraju godine ili za rođendan sportskog društva, a danas, ponekad, vodim kod njih decu mojih prijatelja koja žele da igraju fudbal u Crvenoj zvezdi“.
Želja da se bavite sportom učinila je da odete na Mali Kalemegdan, da se dokažete u košarci. Imali ste visinu, ali…
„Trener Toza Matić, danas moj veliki prijatelj, rekao je tada da u kadetima nema mesta za mene. Ali to nije bio kraj. Mile Protić je pravio novu ekipu, bio sam košarkaški neobučen, ali i visok i tako sam dobio šansu u juniorima. Zahvalan sam beskrajno Protiću. Puno mi je pomogao s obzirom na to da sam kasno počeo i da mi je mnogo toga iz košarkaške azbuke u tom trenutku bila tajna. Smejaćete se, ali i kad sam postao prvotimac, ja još nisam znao levi dvokorak”.
Jedan od konkurenata za mesto u petorci bio je Rastko Cvetković, ali Tomašević kaže da to nije imalo nikakve veze sa tim ko će igrati na parketu.
„Mislite da je zbog slavnog tate imao prednost? Greška. Rastko i ja smo i danas prijatelji, stanujemo u istom kraju, često se viđamo. Bila su to vremena zdrave konkurencije, tata Cvele je čovek koji me jako voleo kao košarkaša i nije bio prepreka mom ili bilo čijem košarkaškom sazrevanju. Zapravo, bio je i ostao veliki čovek koji i danas uživa moje veliko poštovanje“, poručio je Tomašević.
Tekst Mozzart sport
Foto: MN Press
