U ovom tekstu posvetićemo se strancima koji su se proslavili u Partizanu
Valja istaći da je prvi inostrani igrač u našoj košarci bio je Amerikanac Bač Tejlor koji je po posebnom odobrenju igrao za Partizan u sezoni 1977/1978.
Ali, bilo je potrebno da prođe dve i po decenije kako bi krenula ekspanzija i sa njom i ovih 12 igrača vrednih pomena.
Frederik Haus
Iako je bio među prvim Amerikancima u Humskoj, i dalje je jedan od najomiljenijih među navijačima.
Verovatno i zbog toga jer je bio “nešto novo”, ali većinski zbog svoje harizme i velike požrtvovanosti koju je pokazivao na parketu.
Nije bio klasičan “skorer” što se očekuje od stranca kada dođu u srpsku košarku, već se odlikovao sjajnom igrom u odbrani, zbog koje je bio najbolji kradljivac lopte u Evroligi.
Imao je čak tri u proseku po utakmici, zbog čega je dospeo na drugo mesto svih vremena u najjačem evropskom klupskom takmičenju.
Imao je i bljeskove u napadu, pa se tako pamti njegovih 39 poena protiv Cibone u Evroligi i čak 42 protiv Crvene zvezde u Kupu.
Crno-beli dres je nosio od 2002. do 2004. godine i okitio se sa dve titule šampiona države.
Vontigo Kamings
Čuveni “brka” Vontigo Kamings, koji je bio oslonac tima, nakon što je to prethodno bio u Hemofarmu.
Stigao je u Partizan u januaru 2006. godine i, baš kao i Haus, osvojio dve titule, uz prsten Jadranske lige.
Bio je jedan od najkonstantnijih igrača, sa minimalnim brojem grešaka i vrlo sigurnom kontrolom i distribucijom lopte.
Njegov angažman obeležio je i sukob sa rukovodstvom kluba u oktobru 2006. usled kog je objavljeno ad je napustio klub.
Ipak, ubrzo je izglađen nesporazum, a njegov odlazak demantovan.
Odužio se tako što je u finalu regionalnog takmičenja protiv FMP-a postigao odlučujućih tri poena (od ukupno svojih 26) za krajnju pobedu.
Milton Palasio
Još jedan veliki ljubimac Partizanove publike, koja ga je toliko zavolela da ga je “prekrstila” i dodelila mu srpsko ime i prezime – Milutin Palasijević.
Crno-beli dres obukao je kao već iskusan NBA košarkaš. Igrao je šest sezona u najjačoj ligi sveta, a posebno su ga upamtili navijači Boston Seltiksa.
Prelazak na evropska pravila nikako nije “legao” Palasiju koji je često pravio greške u koracima i vođenju, te su kritični partizanovci pomislili da je njegovo angažovanje potpuni promašaj.
Ipak, kada je ušao u sistem Duška Vujoševića, i Partizan je ubrzao igru, a robusni američki plejmejker bio najefikasniji igrač sa prosekom od 19 poena po utakmici u TOP 16 fazi Evrolige. Doveo je crno-bele do četvrtfinala.
Zablistao je i protiv Taukeramike, ali i pored ubedljivog trijumfa u Beogradu, dva gostovanja u Španiji bila su kobna i crno-beli nisu dosanjali završni turnir.
Danas je, verovali ili ne, selektor Belizea.
Lester Bo Mekejleb
Partizan je san o “fajnal foru” dočekao 2010. godine, a tu dolazimo do trojice dobro poznatih stranaca iz čuvene generacije koja je osvojila “tripl-krunu” i bila pet sekundi daleko od finala Evrolige.
Upravo košarkaš koji je postigao vodeće poene u tom polufinalu protiv Olimpijakosa bio je Lester Bo Mekejleb, a ti poeni u tranziciji i atraktivno polaganje upravo su “slika i prilika” onoga što je pojačanje iz malo poznatog turskog Mersina pokazivalo u crno-belom dresu.
Definitivno je najbrži stranac koji je igrao u Srbiji, posebno sa loptom u rukama, jer mnogi čuvari nisu uspevali “ni lasom” da ga uhvate.
Neverovatan prvi korak koristio je za laka polaganja, mnoge lopte je ukrao zahvaljujući brzim rukama i eksplozivnosti, a navijači pamte da je neretko i zakucavao, iako je uglavnom bio najniži na parketu.
Došao je kao zamena za Palasija i bio potpuno drugačiji tip igrača, ali uprkos tome, poeni nisu nedostajali, pa je za sezonu imao prosek od 14 poena po utakmici.
Kasnije je uzeo makedonski pasoš, zbog čega je u srpskoj javnosti i među partizanovcima prozvan – Boško Mekejlebovski.
Lorens Roberts
Navijači Partizana svakog stranca dočekaju sa skepsom, a Lorensa Robertsa pogotovo jer je došao pravo iz crveno-belog dresa najljućeg rivala.
I ne samo to, već i zato jer je par godina ranije doživeo tešku povredu zbog čega nije odigrao nijednu utakmicu za Olimpijakos, u koji je stigao sa pedigreom NBA košarkaša.
Još jednom se potvrdilo da svaki igrač kog Duško Vujošević uzme pod svoje pretvori se u “zlato”. Tako je i Roberts postao prva “četvorka” tima i fantastičan tandem sa Aleksom Marićem pod obručima.
Publiku je “kupio” frenetičnom igrom i dominantnim skokovima, koji su te sezone bili veliko oružje “parnog valjka”.
Ali, ono što će se pamtiti jesu njegove trojke protiv Panatinaikosa u OAKA areni i Barselone u “Pioniru”, koja je izazvala i dan danas najveći zabeleženi broj decibela u utakmici Evrolige.
U završnici tog susreta je bio centralna figura, pogotovo kada je izbio loptu sa obruča posle šuta Pita Mikela.
Sudije su gotovo 15 minuta većale da li je to učinio iznad cilindra i na kraju odlučile da nije, te je Roberts tako direktno doneo Partizanu prolaz u četvrtfinale.
Jan Veseli
Posle nekoliko igrača koji su dovođeni kao “gotovi proizvodi”, Vujošević se 2008. godine upustio u eksperiment i pronašao je mladog Čeha, koji ni u domovini u Geoplin Slovanu nije dobijao veliku minutažu. Ispostavilo se kao pun pogodak.
Bilo je strpljenja, a kada se povredio Čedomir Vitkovac dobio je priliku na velikoj sceni i tada su crno-beli dobili “letećeg Čeha” u pravom izdanju.
Interesantno je to što je igrao na poziciji “tri”, što nije ni izbliza uloga koju deset godina kasnije ima pod Željkom Obradovićem.
Revnosni navijači koji su u dvoranu dolazili ranije mogli su tada da vide Veselog koji ubacuje i po 15 vezanih trojki na zagrevanju.
Ipak, pravi kvalitet u njegovoj igri bila su zakucavanja i blokade, zbog kojih je i mnogo godina kasnije ostao veliki ljubimac Grobara. Toliki da se na utakmicama Partizana mogla videti zastava Češke sa srećnim “smajlijem”.
Iako je bio igrač van prve petorke, na putu ka “fajnal foru” blistao je protiv Panioniosa sa 19 poena i 10 skokova, ali i protiv Barselone sa 13 poena i čak 15 uhvaćenih lopti.
Kasnije se Čeh obreo u NBA ligi, razumljivo zbog svog atleticizma, a trenutno je član Fenerbahčea i igra na poziciji centra. I to vrlo dominantno.
Džejms Gist
Iako je aktuelan član najvećeg rivala Crvene zvezde, Amerikanac je svoju drugu evropsku sezonu odigrao na fantastičan način u crno-belom dresu.
Mnogo bolje partije je pružao u prvom mandatu u Beogradu. “Leteo” je zajedno sa Veselim, te se može reći da je to bila jedna od najatraktivnijih generacija, upravo zahvaljujući Gistu.
Kasnije će ostati upamćeno da je bio optužen za korišćenje marihuane, zbog čega je i krivično odgovarao.
Simpatična je bila i situacija od pre nekoliko meseci u finalu Kupa Radivoja Koraća kada je pogrešio klupu, pa umesto Zvezdine krenuo ka Partizanovoj.
Davis Bertans
Letonac koji je prozvan kao drvoseča kada je došao, budući da i jeste iz takve porodice. Uostalom, tako je ostao bez prsta na šuterskoj ruci, jer ga je sam sebi odsekao kada je bio mali.
Tako je danas jedini košarkaš koji na šuterskoj ruci ima samo četiri prsta. Nedostaje mu domali prst, ali to nije bio nikakav problem da danas bude jedan od najboljih šutera na planeti.
Kod Duška Vujoševića je šutirao preko metle, sa baštenskim rukavicama na šakama i sve to je kasnije donelo rezultate.
Naosvajao se trofeja u čuvenoj generaciji koju je Vujošević opisao rečima: “Ako su ruže – procvetaće”.
I procvetale su. I dalje se prepričavaju njegove trojke iz svih mogućih pozicija, a partizanovci se posebno diče njegovim pogocima u duelima protiv Crvene zvezde, kako u finalu ABA lige u Laktašima, tako i u plej-of seriji Košarkaške lige Srbije.
Bertans je danas standardan NBA košarkaš, iako je pretrpeo čak dve povrede ukrštenih ligamenata.
S razlogom ga čak i američki mediji smatraju „čudom prirode“.
Leo Vesterman
Još jedna “ruža” iz Vujoševićeve “bašte”. U Partizan je došao kao veoma talentovani plejmejker, najbolji igrač Evropskog prvenstva za mlade košarkaše.
Iskusni trener je odmah rekao da će Vesterman biti veliki igrač. Naravno da nije pogrešio. Ali, sa njim je pristupio kao ni sa jednim strancem do sada.
Vežbali su slobodna bacanja uz izbačak sa samo palcem, kažiprstom i srednjim prstom.
Potpuno mu je promenio mehaniku šuta i to je veoma brzo dalo rezultate.
Mladi Francuz je počeo da šutira za tri poena, što mu ranije nije bilo primarno oružje, a uz kombinaciju sa sjajnom kontrolom lopte i kreiranjem igre, vrlo brzo je zaslužio pažnju najvećih evropskih klubova.
Svoju privrženost crno-belim bojama i dan danas svakodnevno iskazuje i ističe kako će se jednog dana vratiti među beogradske crno-bele.
Žofri Lovernj
Za razliku od Vestermana, Lovernj nije bio igrač koji je stigao kao mlad. Šta više, čak je pre dolaska u Beograd bio na putu da napusti košarku dok je nastupao za Valensiju.
Stigao je u Partizan i spletom okolnosti upao u roster umesto Džoša Gordona.
Pokazao se veoma dobrim rešenjem na pozicijama “četiri” i “pet”. ostalo je istorija.
Kasnije se naosvajao trofeja, a čak i zaigrao u NBA ligi u dresu Denver Nagetsa, Oklahoma Siti Tandera, Čikago Bulsa i San Antonio Sparsa.
Trenutno je član Fenerbahčea, a i dalje se ponosi čuvenom tetovažom grba Partizana na levom bicepsu.
Najdžel Vilijams-Gos
Odličan koledž igrač stigao je veoma dobrim skautingom u Partizan. Zasluge idu Aleksandru Džikiću, za koga se zna da ima odlične konekcije „preko bare“.
Već u prvoj profesionalnoj karijeri demonstrirao je veliku košarkašku inteligenciju i fantastičnu igru u napadu, kako kao „skorer“, tako i kao asistent.
Istina je, igra u odbrani nije mu bila reprezentativna, ali je za kratak period Vilijams-Gos ostavio utisak igrača koji “pleše po terenu”.
To mu je donelo transfer u Olimpijakos, Partizanu dobro obeštećenje od milion evra, a danas je član Jute Džez.
Pred njim je sigurno svetla budućnost u najjačoj ligi sveta.
Vilijam Mozli
Ako se za nekog igrača može reći da je od potpunog anonimusa i bez ikakvih očekivanja, postao nosilac igre Partizana, to je Mozli glavom i bradom.
Doveden je kao treći centar iza Artjoma Parahuskog i Nikole Jankovića, a postao je posle samo nekoliko odigranih utakmica ogroman ljubimac navijača.
Neverovatan je doprinos koji donosi timu Andree Trinkijerija.
Energijom, srčanošću, atleticizmom, ali i atrakcijama, malo je trenera u Evropi koji u tekućoj sezoni ne bi voleli da ga imaju u rosteru.
Iako je nepunu sezonu deo „parnog valjka“, apsolutno zaslužuje da se nađe na ovoj listi.
Preživeo je i veliku životnu tragediju jer je 2011. godine Mozlijeva devojka Kejla rodila blizance, Džejdena i Kejdena, ali su oni preminuli zbog respiratornih problema. Obojica u istom danu.
Još uvek nije rekao poslednju reč u Partizanu i navijači se nadaju da će popularni “Pokretni lift” još neko vreme biti deo Trinkijerijevog tima.
Vredni pomena su još:
Blejk Step – sasvim solidan igrač, “beli” Amerikanac, trenutno profesionalni igrač pokera;
Stefon Lazme – kasnije košarkaš Makabija i Panatinaikosa;
Kurtis Džerels – levoruki plej i šuter, kasnije se obreo u Armaniju;
Nejtan Džavai – popularni „australijski Šekil O’Nil;
Dominik Džejms – došao umesto dugo čekanog i nedočekanog Miloša Vujanića, učestvovao u osvajanju titule;
Tarens Kinzi – igrač sa bogatom karijerom, kasnije zaigrao za Crvenu zvezdu;
Kevin Džons – krilni centar iz „najtežih“ dana crno-belih, verovatno bi imao još bolji učinak da je situacija bila drugačija i ekipa nešto jača;
Džamal Vilson – imao je nekoliko fantastičnih partija, poput meča protiv Olimpije kada je u Ljubljani ubacio 41 poen ili protiv Crvene zvezde u finalu Kupa Radivoja Koraća;
Vilijam Hečer – došao za mali novac, a kada se bude osvrnuo na svoju karijeru moći će da kaže da je najbolju košarku igrao baš u Partizanu.
*Napomena: Aleks Marić svakako zaslužuje mesto na listi, ali kako mnogi njega smatraju domaćim igračem i o njemu se dosta toga zna, ovog puta ga nismo uvrstili.
Tekst preuzet sa portala B92.net
