Milion naših slika sa Mišom…Milion priča, utakmica, doživljaja, dogodovština….Od “odrpanca”, siromaha, zabrađenog i neokupanog… do gospodina u odelu, pravog druga, brata, navijača…baš kakvi smo mi GROBARI !
Ne…on nije umro od korone, nije od obične ili specifične vrste bolesti…on je jednostavno sklopio oči zbog prevelike ljubavi prema Partizanu koju nije zadnjih dana mogao da ispolji…Navikao da štrafta od Humske do Pionira, od Banjice do Voždovca, od Zemuna do Ade, bežao je od stvarnosti i “lečio” se Partizanom…Zadnjih dana, nenaviknut na”zatvor” ko zna kroz koje je muke prolazio, u nemogućstvu da bude sa najmilijima…njegovim najmilijima, na stadionu, hali, bazenu,butiku, stazi…Da je mogao do njih, sigurno bi još živeo…jer, oni su mu bili melem, lek, oporavak…
I zato, negde oko stadiona podignite mu spomenik…sa kesom u ruci…Neka nas sve, dok ne odemo na ponovni sastanak s Mišom, podseća kakva je to iskrena i čista ljubav prema Partizanu.
Jer, opet ću ponoviti, SVI SMO MI MIROSLAV GAJIĆ !
SVI SMO MI TUMBASI
Autor:Goran Bošković
