Intervju Ognjena Jaramaza za Mozzartsport prenosimo vam u celini :
Život nije samo imati dobre karte, već i dobro odigrati čak i kad su loše”, Džek London
To bi, u stvari i mogla da bude suština svega. Da se stoički prebrodi težak period. Ustaneš i postaneš jači. Naučiš školu, nastaviš dalje, bez obzira na sve. Kada stekneš sposobnost da minus pretvoriš u plus, tada znaš koliko si jak postao.
Možda sve navedeno deluju kao puka teorija, ali imali smo prilike da razgovaramo sa nekim ko je sve navedeno pokazao u praksi. Ognjen Jaramaz je pravi primer da se može i kad ti košarka, pa i život, ne podele najbolje karte. On je ipak iz svega izvlačio samo ono najbolje. A to je pokazatelj snage. I mentalne i fizičke.
I evo, u ovom momentu, pitanje je da li Srbija ima igrača koji je u većem igračkom usponu od njega? Verovatno nema. Od nekoga ko nije imao priliku da igra u Španiji pri odlasku iz Burgosa, postao je sada jedan od nosioca igre Partizana, pa i reprezentacije u nedavnom prozoru u kom su se igrale kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2021. godine. I sve je to postigao za nekih godinu dana. Strmovit uspon. Za svaku pohvalu.
Zato smo razgovarali sa Ognjenom o njegovim aktuelnim igrama, Partizanovoj sezoni, odnosu sa saigračima i reprezentaciji, ali i o pogledima na život, interesovanjima van košarke i problemima koje je imao sa zdravljem koje je srećom ostavio iza sebe i na to stavio tačku. Sve ga je to načinilo i igračem kakav jestedanas. I čovekom.
Ali krenimo redom. Šta se to dogodilo u poslednjih godinu dana kod njega pa je vidljiv toliki napredak?
“Više stvari. Došao sam iz Burgosa gde nisam imao adekvatnu ulogu. Igrao sam, posebno u poslednjoj fazi, veoma malo, čak neke utakmice nisam ulazio. I stvarno, kada se uporedi moja igra sada i tada, razlika je velika. Druga velika stvar je što sarađujem sa ljudima koji doprinose mom razvoju. Prija mi odnos sa saigračima, ljudima u klubu, stručnim štabom. Prija mi i što igram kod kuće, da budem iskren, posle odlaska u inostranstvo.Iz mog ugla cenim više to. Cenim više Beograd, igranje kod kuće. Ima tu i drugih izazova i pritisaka, ali volim što sam tu”, objašnjava Jaramaz na početku razgovora za naš sajt.
MALI BELI ŠTO BRIŠE PARKET I VRAĆA LOPTU SVIMA
Kada mlad košarkaš napravi toliki skok i od igrača na pozajmici postane lider kluba kakav je Partizan, tu mora da ima neka tajna. Prvo što pada na pamet je rad sa trenerom Andreom Trinkijerijem, ali i njegovim stručnim štabom. Koliki je njihov uticaj?
“Verujem da mi trener želi dobro, imamo dobru saradnju. Zadovoljan sam i vidi se to u mojoj igri. Osećam se komforno, osećam se dobro na terenu i to je mnogo važno. Osećam podršku stručnog štaba. Tu je rad i ne samo sa trenerom Trinkijerijem, već i sa Acom Matovićem, Vladom Šćepanovićem”.
Trinkijeri Jaramaza koristi na pozicijama dva i jedan, a nas je interesovalo šta mu više prija? Gde se najbolje oseća? Šta mu trenutno najviše leži?
“Trenutno igram više na poziciji beka, ali igram dosta sa loptom. I to je meni važno, da igram sa loptom, jer mogu da iskreiram i za sebe i za druge. Igram i na poziciji jedan, ali ove sezone je veća usmerenost na dvojku. Treneri često kažu da ne treba da gledamo na nas kao brojeve, već kao na igrače i ljude. Postoje određene razlike. Snalazim se na obe pozicije podjednako, ali ove sezone više igram na dvojci. To mi očigledno prija”.
Deluje da je ulaz, brz prvi korak pa naskok i šut za dva poena postao tvoj “trejdmark”. Generalno te dobro služi šut sa distance, deluje da igraš sa mnogo samopouzdanja, posebno od one trojke Cedeviti o tablu.
“Kada sam došao posle Burgosa bila je to nezahvalna situacija za mene jer tamo nisam igrao. Postojao je i pad samopouzdanja, odražava se to na teren, na procente. Od tog dolaska do sada postoji progres, podigao sam i procente šuta. Ali, kada recimo poredim sa Megom, ne mogu reći da su procenti značajno bolji, mada postoji očigledan napredak”.
Mnogi ljudi koji se dobro razumeju u košarku ističu tvoje fizičke predispozicije kao razlog napretka i dobrih predstava ove sezone?
“Pre svega genetika, a onda i rad na sebi. Ishrana je takođe važna.Trudim se da budem umeren u svemu. Da ne budem ni rigorozan. Treba se hraniti zdravo, ali ne želim tu da preteram. Dosta je stresno da se prati svako pravilo. Pogotovo se mi sportisti mnogo trošimo. Ponekad prija da se pojede i neki slatkiš koji nije zdrav, umerenost je ključ”.
Čini se da si u ovom periodu, posle Kupa i u poslednjim utakmicama izrastao u jednog od lidera tima. Neretko kada napad stane, lopta ide tebi u ruke.Videli smo tako nešto protiv Trenta u više navrata. Jesi zamišljao sebe tako, kao vođu na parketu?
“Da. Zamišljao sam sebe uvek tako, da ću biti jedan od glavnih igrača gde god da igram.Tako i u Partizanu. Ako uzmemo i period kad sam bio u mlađim kategorijama kluba, logično je negde da sam sebe zamišljao da budem lider baš u Partizanu. Uvek me je to privlačilo, to mi je bila želja”.
Kada smo se dotakli mlađih kategorija, Ognjen se setio anegdota dok je njegov brat Nemanja igrao za prvi tim Partizana. Kaže, uvek je zbog toga tražio da briše parket prvom timu.
“Postojala je fora za brisanje parketa, da se prijave deca iz mlađih kategorija, po dvojica. Redovno sam se javljao da vraćam lopte i brišem parket prvom timu Partizana. Bilo mi je interesantno da ja kao vraćam lopte bratu kad izađe da se zagreva pred utakmicu. Javljao sam se stalno zbog toga. Čak je i Novica bio tada u ekipi. Pričamo povremeno baš o tome u svlačionici, kako se seća mene kao klinca, onako, mali beli vraća lopte svima”.
Eto kako se sve okrene. Nekada si Novici dodavao lopte i brisao mu parket, a sada igraš sa njim u timu i imaš šansu da osvajaš trofeje sa Partizanom.
“Da, sada igram sa njim. Te stvari su mi fantastične.Taj neki krug života. I kada sam bio u Kruševcu, kada je dolazio Partizan da igra protiv Napretka, tata me je vodio da gledam. Vlado Šćepanović je tada igrao. Mene je kao dete privukao njegov način igre. To decu privuče, ne neka statistika ili tome slično. Hteo sam od njega da uzmem autogram, a nisam uspeo tada. Ali mi je zanimljivo, opet taj krug života, gde sarađujem sada sa njim, sa Novicom, sa ljudima koji su mi bili idoli”.
Jesi uzeo autogram od Šćepanovića ili sada on traži autogram od tebe?
“Ne, ne, ne, a-ha-ha. Sada sarađujemo, uživam u tome”.
ZAMIŠLJAM KAKO BI BILO DA OSVOJIMO EVROKUP
.jpg)
Nekada je on išao na tribine i odatle posmatrao svoje idole. Danas je na parketu i zna kako je navijačima koji dođu njega da gledaju.
“Dugo sam išao na utakmice, od 11. do 17. godine. Bio sam klinac koji je išao da gleda utakmice i tražio idole u tim igačima, sada znam da to rade neki drugi klinci sa nama. I svestan sam toga. Svestan sam uticaja koji mi sportisti imamo na mlade ljude. I zato želim da se prezentujem na pravi način. Postajemo idoli, i zato moramo da imamo odgovornost i van terena, šta radimo, kako se ponašamo”.
Priča nam još jednu anegdotu koju je čuo od svojih prijatelja. To su stvari koje ga pokreću i motivišu da radi još više.
“Dešavaju se interesantne stvari. Kako napredujem, sve ima više takvih stvari. Nisam lično čuo klince da tako nešto kažu, ali su mi preneli drugari da čuju decu kako igraju jedan na jedan, jedan je Zagorac, drugi je Jaramaz. I onda mi je to prelepo da čujem, znam da radim pravu stvar”.
Sve se to događa između ostalog jer Partizan ove sezone igra vrlo dobro.Crno-beli su već uzeli već dva trofeja od mogućih pet – ABA Superkup i Kup. I imaju vrlo dobro polazno mesto u Evrokupu i ABA ligi.
“Hemija je fantastična ove sezone. To se vidi sa strane, to svi komentarišu. Često me ljudi pitaju idete li zajedno na ručkove, na kafe. Pa nije baš realno da 12 momaka ima ista interesovanja i da svi zajedno budemo po ceo dan. Neki imaju porodice, a Trifunović završio srednju školu skoro. Hemija je stvarno fantastična, znamo kako da priđemo jedan drugom, na koji način”.
Nekako je Evrokup u fokusu, a dok postavljamo pitanje kako bi izgledalo kada bi ga Partizan i osvojio na Jarmazovom licu se pojavljuje osmeh, vidi se da mu je to velika želja.
“Ijao! Ne krijem, zamišljam to, stvarno. Zamišljam kako bi bilo. Mnogo bih voleo. Ali to je mnogo posla. Odlično smo igrali do sada, imamo domaći teren. Sada dolazi ono glavno, najzanimljivije, ali i najteže. Tako smo blizu, ali slede najveći izazovi. Uniks je u četvrtfinalu, ne igra kako se očekivalo, ali je po pojedincima najjači tim u Evrokupu. Videćemo… Naravno da maštam o tome da osvojimo. Optimista sam večiti. Uvek je postojao tračak nade, ono: ´Pa možda bismo mogli´. Ali sada, sve što smo uradili, ta pomisao nije više tako maglovita i daleka. Stvarno bismo mogli”.
KLAVIR I SIDARTA
I Evrokup i ABA liga tek čekaju Jaramaza i njegove saigrače, Partizan će imati dobru priliku da napadne oba trofeja. Ali, da vidimo kako je uopšte Ognjen uspeo od samih početaka da stigne do ovog nivoa. Kako je to izgledalo na njegovom startu karijere, kada je ulazio u košarkaške vode.
Nekako je uvek zanimljivo videti početke, upoznati same igrače i njihova interesovanja van terena.Tek tada suštinski možemo da shvatimo kako je neki igrač postao to što jeste. I zašto igra kako igra. Jaramaz je za bavljenje košarkom inspiraciju je dobijao gledajući brata Nemanju, ali i Jugoslaviju u Indijanapolisu 2002. godine. Tu je sve počelo, to je bila inicijalna kapisla. Košarka mu je ušla pod kožu i posle toga nije bilo nazad.
“Zbog brata sam počeo da igram košarku, gledao sam i reprezentaciju. Pokušavao sam 2002. godine da ispratim Indijanapolis, budio sam se rano zbog toga. Sećam se da sam se uspavao za meč sa Amerikom, pa kad sam se probudio za drugo poluvreme da sam se iznervirao. Bodiroga, Jarić, Gurović u toj utakmici sa Amerikancima… Gledao sam film ‘Zemlja košarke’. Tu sam poželeo da budem kao oni, da budem reprezentativac “.
Na početku je sve bila igra za njega. Ali je vremenom postajalo sve ozbiljnije.
“Kada sam krenuo da treniram to je bila igra. Mislim da sam i sada zadržao to koliko je moguće. Ovo i jeste u suštini igra. I zato smo mi privilegovani zato što radimo i zarađujemo od toga što se igramo. Naravno, u široj slici je to posao, biznis, mnogo toga se vrti, veliki je pritisak…”.
Možeš li da približiš ljudima kako izgleda kada se ugase svetla? Kako je kada ne ide, kada se dogode povrede, kada ne znaš da ćeš uspeti?
“E, to ovako izgleda. To što se sa strane vidi kada igramo dobro, to je rezultat dugačkog procesa, rada. Počevši od igre, od prvog trenera Boška Vraneša, pa do sada kada dođem na bilo koju utakmicu gde će neko da kaže: ´Vidi kako igra, šta sve on ima´. Sjajna je stvar što se sve isplatilo. To je naknadna pamet. Sada je lepo. Ali, teško je kada je sve bilo neizvesno. Ulažeš ogroman trud, žrtvuješ vreme što je najvrednije, a ne znaš da li će se to isplatiti”.
Jedno pitanje mu je ostalo u memoriji kao vrlo upečatljivo. Kroz njega gleda kakav pristup treba imati stvarima u životu. Kod Jaramaza je čaša uvek “polupuna”, a ne “poluprazna”.
“Interesantno je da sam zapamtio rečenicu koju mi je rekla nastavnica matematike još. Kaže mi: ‘Super treniraš, ali moraš da razmišljaš, šta ako se povrediš jednog dana?’ Ništa nisam odgovorio. Razmišljam, zašto bi se to ikada dogodilo? Da bi se kasnije to zaista i dogodilo. S jedne strane je mnogo dobro kada nemaš takav stav, ne treba razmišljati o tome šta sve može da se dogodi. Jer, da sam tako razmišljao, verovatno se ne bih nikada bavio profesionalnim sportom. Setio sam se toga kasnije. Dogode se obično samo one stvari koje možemo da prevaziđemo”.
Jaramaza je sport uvek privlačio, ali ga privlače i neke druge kreativne stvari. Slučajno smo saznali da svira klavir, kada je bio mali privlačilo ga je crtanje.
“Sticajem okolnosti, kada smo se preselili u Beograd imao sam klavir u stanu, jer smo živeli kao podstanari. I vlasnik stana je ostavio tu klavir. I onda sam ja odlučio da probam da sviram. Da iskoristim Jutjub i naučim. Gledao sam tutorijale, pokušavao da skinem pokrete prstima i ispostavilo se da mogu to da izvedem. Nisam nikada naučio note, nisam se muzički obrazovao, da to istaknem, ali mogu da se pohvalim da umem da sviram. Vremenom je postalo sve lakše da se uči. To mi je hobi, naglašavam da sam amater, ali me to ispunjava. I to volim da radim kada sam slobodan, najpre da zadovoljim sebe. A ako se još neko zatekne tu, onda još bolje, a-ha-ha”.
Jesi li veći virtuoz za klavirom ili na parketu?
“A-ha-ha, na parketu definitivno. Bilo bi baš neumesno da kažem da sam virtuoz na klaviru. Samo uživam u tome”.
U poslednje vreme su mu knjige malo više u fokusu. Priča nam kako s vremena na vreme menja interesovanja, a knjige su nešto što ga ispunjava u ovom periodu.
“Bavim se nečim što volim od malih nogu, imao sam sreću. Ali, mlad čovek ima potrebu da se traži, to je potpuno u redu. Treba istraživati, to je moja poruka. Konkretno u ovom periodu mi prija da čitam. Uveo sam se u rad Hermana Hesea, počelo je od Sidarte, pa sam potom čitao Stepski vuk i sada Igru staklenih peril. Dobio sam prvu knjigu, Sidartu, na poklon, svidela mi se, dopao mi se njegov rad”.
BILO JE BAŠ TEŠKO, TO SU ŠOKOVI, SADA SAM ZAHVALAN NA SVEMU
Sve stvari koje je naučio, pročitao i kroz koje je prošao, bile su mu potrebne na leto 2017. godine kada je odabran kao 58. pik na draftu od strane Njujork Niksa. To je bila velika šansa, ali i isti takav napor. Imao je šansu da upozna neke legende NBA lige, da igra na Letnjoj ligi, ali baš se u tom momentu dogodila i plućna embolija.
Kaže nam da do dva dana pred draft nije znao kako se kotira. Radio je treninge i na zanimljiv način je pratio informacije sa drafta. Dok je bio u avionu. Na sporom internetu.
“Odabir Niksa, to je bio fantastičan osećaj, potvrda da radim pravu stvar. Dok je trajao draft vraćao sam se u Beograd, uplatio sam taj neki spori internet u avionu i preko WhatsApp-a su me obaveštavali šta se događa, ali sam stigao na vreme da na TV-u ispratim ko me je izabrao”.
Potom je Jaramaz igrao Letnju ligu za Nikse. Mnogo putovanja, treningasa pet NBA timova, aviona, promena gradova. I tu je došlo do problema sa zdravljem.
“Taj period sa treninzima je bio previše naporan, radio sam sa pet klubova, mnogo putovao. Pominjem to jer je uticalo sve na zdravstveni problem. Sve je uticalo, promene vremenskih zona, umor. Na poslednjoj utakmici Letnje lige se manifestovalo moje stanje, ta plućna embolija. Na toj utakmici sam se osećao loše, modrela je ruka. Posle te utakmice otišao sam, zbog toga što se nisam osećao dobro, na pregled. I zadržali su me u Orlandu prvo. To je bio veliki šok. I to sve u momentu dok je trajao uspon i kada je sve išlo kako treba. Samo ide presek. I provalija jedna. Sve staje”.
Srećom, sve se završilo na najbolji mogući način.
“Embolija je otkrivena u ranoj fazi. Pominjale su se mnoge priče, da bih mogao da završim karijeru. Bukvalno mi je život bio u jednom trenutku ugrožen. Međutim, kasnijim istraživanjima, ispitivanjima i adekvatnim lečenjem, ja sam u potpunosti sanirao taj problem i više nemam nikakve posledice”, kaže Jaramaz, pa nastavlja:
“Tamo sam imao dve operacije, pauzirao sam više od šest meseci i vratio se u Megu. Doktor mi je, kada se sve tek dogodilo, prvo rekao da je ‘sreća što sam živ’, upotrebio je te reči, citiram. Od te situacije do priče da možda neću više moći da igram… I meni je u tom momentu istekao ugovor sa Megom. I zato strašno cenim šta je Mega uradila za mene. Dali su mi mogućnost da igram, želeli su da se kroz taj klub vratim. Mnogo sam im zahvalan na tome. Posle takvog jednog perioda mi je bilo bitno da dobijem prostor da se iskažem”.
Sada govorimo o tome samo kao o nečemu što je bilo i na svu sreću završilo se bez posledica, ali, kako je bilo psihički to sve prebroditi?
“Bilo je teško, baš je bilo teško.To su šokovi. Bio sam u Americi – sam. Tim ljudima iz Niksa beskrajno hvala što su bili uz mene, ali bio sam stranac, bio sam sam i bilo je teško. Moram da istaknem ogroman broj ljudi koji su mi bili podrška i da ne bih mogao da prođem to sve bez njih. Neću ih nabrajati jer bi to potrajalo, prepoznaće se, znaju oni to svi. Značili su mi u tom najtežem periodu kada su mi se događale stvari koje su za svakog čoveka za ne poželeti nikada”.
Relativno brzo se Ognjen izborio sa svim nedaćama i vratio se na parket u dresu Mege koja mu je dala šansu da se vrati u košarkaški ritam i ponovo zaigra na svom nivou.
“Promenio sam pristup.Od možda osobe koja je mogla da bude žrtva neke loše sreće, jednostavno sam pokušao da gledam na to kao na školu. Šta mogu da naučim iz svega toga. Imao sam pozitivan pristup. Ulivali su mi ljudi, medicinski radnici tamo, sigurnost. Ovo sada što ću reći je apsolutna istina: ne prođe dan jedan da ne pomislim gde se nalazim sada i gde sam bio. I da ne budem zahvalan na tome. Zaista sam srećan”.
Najbitnije je da je to prošlo i da sa tim Jaramaz više nema problema. Može mirno da se posveti karijeri, bez gledanja u retrovizor.
“Onog momenta kada sam sanirao taj problem, sa tim sam završio. Rađena su temeljna istraživanja, nemam genetsku predispoziciju za pojavu tromba u krvi. Da ne širim priču, mnogo toga se poklopilo da se pojavi taj problem. Onog momenta kada sam ga sanirao, sa time sam završio. Ostavljam to iza sebe. To je buran period na koji sam stavio tačku”.
Bilo je u Americi i lepih momenata, onih koji ostaju kao uspomena za ceo život. Pored dobrih predstava na Letnjoj ligi, imao jeJaramaz priliku da razgovara sa nekim velikim NBA imenima, da razmeni iskustva, između ostalog isa čuvenim Filom Džeksonom.
“Upoznao sam Džefa Hornačeka, sa njim sam kasnije sarađivao. Upoznao sam Fila Džeksona, razgovarao sa njim. Nisam zabeležio fotografiju , to mi je krivo da budem iskren, jer sam u toj dozi fascinacije potpuno zaboravio da ga pitam za sliku, a-ha-ha. Kasnije se nismo susretali. Iako sam radio sa San Antoniom, nisam video Grega Popoviča”.
TROFEJ SA REPREZENTACIJOM MI JE VELIKA ŽELJA
Zašto pričamo o svemu ovome?
Pa, kada neko prođe kroz sve što je prošao Ognjen i dođe relativno brzo do situacije da bude ponajbolji igrač Partizana, da dobije poziv u reprezentaciju, bere pohvale na sve strane, to je za svako poštovanje.
Tek tada možemo da shvatimo koliko je to zapravo dostignuće i koliko ono ima težinu. Na prvom spisku reprezentacije Igora Kokoškova pojavilo se i Ognjenovo ime što mladom igraču Partizana izaziva osmeh na licu.
“Imao sam u ovom kvalifikacionom prozoru veću ulogu nego što sam imao kada sam dobio poziv kod Saše Đorđevića, što je i logično kada se pogleda sve. Sa te strane je bila nova vrsta izazova sada. Ta prva utakmica protiv Finske mi je bila nešto novo, iz te želje da se dokažem možda i nisam odigrao neku utakmicu. Ali, protiv Gruzije sam se osećao dosta komfornije.Taj nastup mi mnogo znači”.
To je poseban osećaj.Gledao si Bodirogu i ostale majstore, sada oni tebe gledaju u reprezentaciji. Kako ti se to čini?
“Opet onaj krug koji smo pominjali. Predivno je, cela ta priča. Kako se to vrti, kako sve funkcioniše. Prava reč je: divan osećaj. Svima nama je želja da igramo za reprezentaciju. Ovo su sada prozori, voleo bih jednog dana da se borim za trofej sa nacionalnim timom, to mi je velika želja”.
Imaš li nadu da bi mogao da budeš u timu za kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre, kasnije možda i za same Igre?
“Uvek se nadam, radim za takve stvari, sa tim ciljem. Imamo fantastičan nacionalni tim, mnogo dobrih igrača. To su najbolji igrači Evrope, igraju u najboljoj ligi sveta. Ako uopšte dođem u situaciju da treniram sa njima na pripremama to će biti velika stvar za mene, jer je ponovo nešto novo. To bi ponovo uticalo na moj razvoj”.
.jpg)
Imao je Jaramaz priliku da sarađuje sa selektorom Igorom Kokoškovim, da se prvi put uveri u njegov sistem, da vidi šta se od njega očekuje, kako to sve funkcioniše.
“Sada smo sarađivali prvi put. Dopada mi se način rada, način na koji se ophodi prema igračima, saradnicima. Sarađivali smo kratko, ali utisci su mi bukvalno svi pozitivni. I ponovo je to bilo nešto novo za mene, a nove stvari donose napredak. Radujem se uvek tome, saradnji sa novim ljudima, da saznam nešto novo. Ovo je bilo veliko iskustvo. Radujem se novim utakmicama, nadam se da će se to dogoditi. Ali, želim i da pustim vreme da vidim šta će doneti. Voleo bih da budem ponovo deo tog tima. Znači mi to mnogo. Predstavljaš svoju zemlju, posebno je. Postoji stvarno svest kod nas igrača kada je nastup za našu zemlju u pitanju”.
Već je jedno reprezentativno zlato u Jaramazovoj vitrini, ono iz Italije 2015. godine na Evropskom prvenstvu za igrače do 20 godina, kada je delio svlačionicu s Gudurićem, Davidovcem, Tejićem, Rebićem, Zagorcem… Međutim, čini se da njemu tek slede one prave stvari.
“Voleo bih da sa mnogima od njih igram u seniorskom timu reprezentacije, to bi bilo posebno zadovoljstvo, to su sve moji dobri prijatelji. Generacijski smo veoma bliski jer se od malih nogu spajamo u mlađim selekcijama. Ljudski smo vezani. Najbolje prijatelje sam upoznao u mlađim kategorijama Partizana, neki od njih i ne igraju više košarku, a družimo se i dan danas. Toliko sam poznanstava stekao u košarci. Svi su oni doprineli da pre svega postanem čovek kakav sam danas”, zaključio je Jaramaz.
Čini se da sada košarka počinje da daje one najbolje karte Ognjenu Jaramazu.
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
(FOTO: Star Sport)
