Raspitivanje Nice s kraja 2019. i sveže plasiran glas s Topčiderskog brda o ponudi s Francuske rivijere većoj od rekordne PSV-a za Mateju Kežmana pre dve decenije (prevedene u današnji novac: 14.000.000 evra), prebacilo je Filipa Stevanovića na turskoj obali Sredozemlja u „transfer raspoloženje”: logično – čak i da nemate 17, kao Partizanov vunderkind, svaka kockica fudbalske lopte ličila bi vam, kao u pesmi Sanšajna, na „marke, funte, dolare”.
– Čitao sam, da… – podiže veđe crno-beli biser, priznajući da se između treninga u Beleku „družio” i s mobilnim telefonom.
Filipe, da li vi to Strahinju Pavlovića, najboljeg druga, ne smete da pustite samog u Francusku?
– Nije, smem, he, he… Već je odrastao momak. Ne znam još uvek šta se dešava, čitam jer mi je zanimljivo… uglavnom. Fokusiran sam maksimalno na Partizan, tu sam, daću sve od sebe da ostanem i pokušam da se izborim za startnih 11.
Kalaba je, uostalom, ogroman, ima skoro dve metra, izboriće se sam sa „galskim petlićima”?
– Naravno, ne sumnjam u njega. Odličan igrač, pokazao je to tokom cele sezone. Ne brinem da li će lepo da se privikne i u Monaku.
Pogledali ste na geografskoj karti i gde je Nica?
– Jesam, Kalaba mi je rekao i da je blizu i da ćemo moći da se viđamo.
Dakle, ima interesovanja?
– Samo sam čuo da je stigla ponuda, ostalo – ne znam. Novac? Piše sad… To je tačno, tako da…
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
