Dragan Čadikovski, specijalno za naš sajt i u razgovoru sa Nemanjom Maksićem, bez dlake na jeziku, govori o svojoj karijeri!
Za početak, reci nam sa koliko godina i u kom klubu si počeo da treniraš fudbal?
– Fudbal sam počeo da igram sa 6 godina u rodnom Lazarevcu, u Kolubari.
Poznato je da ti je nadimak Paspalj. Zbog čega baš to?
– Nadimak Paspalj mi je dat sa 7 godina,od velikog navijača Partizana iz kraja Toplnjak – Dejana Šarenca. Podjednako dobro sam igrao i fudbal i košarku. Prevagnuo je fudbal, a bez lanže skromnosti mislim da bih i u košarci napravio solidnu karijeru. Obožavam košarku!
Za koga si potpisao prvi profesionalni ugovor? Publikum iz Celja je klub u kojem si se najduže zadržao i uvek si mu se rado vraćao. Odigrao si preko 200 mečeva u Sloveniji. Smatraš li da si tada stekao potpunu fudbalsku afirmaciju?
– Prvi ugovor sam potpisao za Kolubaru, decembra ’97. uz prisustvo oca, a onda sledi odlazak u Celje. Celje-Publikum je promenio moj život, kako privatni tako i fudbalski. Igrao sam Kup UEFA, borio se za titulu, izgubio fimale kupa i postao reprezentativac Makedonije i ostavario snove prelaskom u Zenit. U Sloveniji sam odigrao preko 200 utakmica i dao 72 gola.
Iz Slovenije si otišao u Zenit u kom su te, ako se ne varam, dočekali igrači poput Martina Škrtela, Andreja Aršavina, Aleksandra Kežakova… Kakav je osećaj biti u društvu takvih igrača i koliko ti je to značilo u nastavku karijere?
– Kad sam potipsao za Zenit, imao sam dosta ponuda i iskreno nisam ni znao ko su oni. Tek kad sam došao i počeo da treniram sa njima video sam ko su i šta su. Na primer, Škrtel nije bio ni na mapi, a napravio je karijeru iz snova. Vreme provedeno u Zenitu je nešto nestvarno! Imao sam kvalitet da igram za Zenit, ali nisam imao strpljenja i pravio sam puno gluposti. U Rusiji sam shvatio da mogu da igram vrhunski fudbal i da nema neke velike razlike – sreća i šansa u pravo vreme to je, uz kvalitet, sve što treba.
. Misliš li da si mogao više u Zenitu?
– Mogao sam i morao više, s obzirom na moj kvalitet.. Ali, ponavljam – nisam imao strpljenja, žuljala me klupa i pravio sam neke gluposti koje su me skupo koštale.
Nakon male minutaže u Rusiji, vratio si se u Publikum iz kog te put odveo u Maribor. Možeš li nam reći nešto o tom periodu posle povratka iz Zenita?
– Godinu i po sam bio u Zenitu, otišao na pozajmicu 6 meseci u Celje i tu sam se vratio u život. Vraćam se u Zenit, smenjuje se trener i dolazi Dik Advokat, sjajan i iskren tip. Trenirao sam,odskakao u nekim trenucima, ali, jednostavno, imao je svoju viziju, svoje igrače i nisam bio ni na mapi. Jedan dan sam otišao do njega i zamolio ga da mi pomogne da dobijem čiste papire. Pomogao mi je, dobio sam papire i usledio je poziv Zlatka Zahovića u Maribor, i to je bila prekretnica moje karijere. Bilo mi je teško iz svetskog kluba doći u Maribor koji je tada počeo da se vraća polako. Zlatko Zahović i Milko Đurovski su mi tada pomogli kao niko – odigrao sam 12 ’tekmi’ kao iz snova!
I konačno.. U zimu 2008. godine, došao si u Partizan. Da li si i pre toga bio simpatizer Partizana?
– Posle snajne epizode u Mariboru, stižem u Partizan! Ostvaranje dečačkih snova! Svi u mojoj porodici su okoreli Zvezdaši.. A, moram priznati da sam bio i ja u početku, ali definitivno sam počeo da navijam za Partizan zbog košarkaša Miroslava Radosevića koji je bio moj omiljeni igrac..pravi šuter.
Računajući prijateljske mečeve, dres Partizana si nosio 37 puta postigavši 10 golova. Koji od tih mečeva/golova ti je najdraži, a koji meč bi najradije da zaboraviš?
– Najdraži gol sam postigao protiv Grashopersa na pripremama u ’Švici’, a imam dva meča koje bih zaboravio – poraz na Marakani 4:1 i remi sa Fenerom kući.
Bio si akter meča između Partizana i Fenerbahčea u kom smo pretpreli veliku nepravdu od strane Krejga Tompsona. Tvoj osvrt na taj meč?
– Sudija je bio smešan!!! Bili smo sjajni i onda je u 45-om minutu svirao penal, a posle i izjednačenje iz ofsajda. Atmosfera na tom meču je bila za nezaborav, nešto nestvarno!
Revanš?
– U revanšu nam je poništen čist gol!
Za vreme tvog boravka u Partizanu, ko je bio zadužen za pozitivnu atmosferu i da li si u kontaktu sa nekim iz te generacije?
– Bila je to sjajna grupa ljudi i svi po malo su bili zaduženi za atmosferu – Ćirko (Milivoje Ćirković), Đole (Nenad Đorđević), ja.. Sve su to sjajni ljudi.. Tu su bili i Maleta (Darko Maletić), Đoke Lazić (Đorđe Lazić).. Sa dosta sa njih se povremeno vidim i čujem. Pratim ih sve, nezaboravni trenuci.
Nakon godinu dana u Partizanu, krenuo si put Južne Koreje gde si nastupao za tamošnji Inčon. Kakve uspomene te vežu za taj period?
– Da, otišao sam u Koreju – država, grad, uslovi iz snova. U početku je bilo ok, posle pakao… Imali smo predsednika koji je najveća vrana na svetu – ni u šta se nije razumeo, a za sve se pitao. Da sam otišao u bilo koji drugi klub mislim da bi’ još bio u Koreji, jer su uslovi za život nešto nestvarno. Fudbal im je, takođe, na veoma visokom nivou. Ipak, posle svega, mogu reći da sam tamo proveo dve lepe godine.
Pamtiš li debi u crno-belom dresu?
– Naravno! Kup meč na JNA i dva gola Sinđeliću iz Niša, uz dve asistencije.
Nakon epizode u Koreji, vratio si se u Sloveniju gde si za 3 godine igrao za 5 klubova: u dva navrata za Celje, Rudar, Olimpiju, Koper i Domžale. U kom klubu ti je bilo najlepše?
– Vratio sam se zbog deteta! U to vreme sam živeo u Celju i Celje volim, ali Koper je Koper – grad, more, uslovi, sve..ekipa sjajna, Milivoj Bracun trener, ekstra tip! Jedino mi je krivo za Olimpiju.. Imali smo top ekipu, ali i neznalice u klubu i najgoreg trenera u mojoj karijeri… Ekipa je bila vrhunska!
Ako se ne varam, pre par godina je bio pominjan tvoj povratak u Partizan? Da li je bilo istine u tome i zbog čega nije došlo do saradnje?
– Da, pominjalo se. Ja sam uvek bio za tu opciju, ali ne znam šta je bilo, kontakti su prestali, dovedeni drugi igrači i to je to.
Sa 32-e godine si ponovo došao u Srbiju i za dve godine si nosio dresove Kragujevačkog Radničkog i Kolubare. Da li si na početku karijere pri odlasku iz Lazarevca imao želju da se nekada vratiš?
– Imao sam puno privatnih problema i želeo sam da se vratim kući. Kragujevac je bio sat vremena od Lazarevca i to mi je odgovaralo. Fudbalski gledano – najgora odluka u mom životu! Svega je bilo osim fudbala, cirkus ’’Medrano’’! Milenko Marjanović predsednik?! To nema veze sa vezom, da ne govorim o Bekvalcu.. Čovek, bukvalno, nema pojma! Ali, da se razumemo – klub je do jaja, tradicija, uslovi, navijači, lep grad i sa te strane mi je bilo ekstra. Posle sam sebi rekao: ’’Svuda je isto! Ako ne mogu u Partizan – neću nigde, idem kuci! I vratio sam se u Kolubaru. To mi je oduvek bila želja.. Da barem na minut obučem dres sa brojem 8 i da zaigram u svom gradu.
Prošle godine si imao kratak izlet u Mostaru. Potpisao si ugovor na godinu dana, a zadržao si se samo 4 meseca. U čemu je bio problem?
– Dobio sam ponudu, pravo da vam kažem, koju nisam mogao odbiti za uslove na Balkanu. Velež – tradicija, Mostar, ekipa vrh! Mesec dana je bilo kao u bajci, posle toga je usledila smena trenera, direktora, rukovodstva… To je bio cirkus! Spakovao sam se i otišao. Što se tiče života, uživao sam.
Posle Bosne – iznenađenje za nas koji te pratimo – odlazak u Austriju. Možeš li nam reći, otkud Dragan Čadikovski u niželigašu iz Ausrije? Zar ti nije bilo dosta putovanja po svetu? 🙂
– Posle Veleza sam došao kući u Celje, nisam hteo nigde da idem, jer sam čekao ponudu iz Azije. Kako nije stizala, nekadašnji protivnik sa terena u Sloveniji je trener Gleinštatena i pozvao me da pita da li bi došao. Čekao sam još malo, zadnjeg dana potpišem za njih i posle tri dana mi stigne ekstra ponuda iz Poljske!? Život je nekad surov… Gleinštaten mi je bio blizu, nekih 100km iz Celja i veliko poštovanje sam doživeo sa njihove strane.
Sada si ponovo u ‘tvojoj’ Kolubari. Kakvi su ti planovi za nastavak karijere?
– Zdrav sam, prav sam i igraću još dve-tri godine samo u Kolubari. Ne ide mi se nigde, ali ostavljam prostor za ’’ponudu koja izuva iz cipela’’ iako sam svestan da sa 34 godine se to dešava jednom od hiljadu igrača.
Igrao si sa mnogo fudbalera. Koga bi, po kvalitetu, posebno istakao?
– Najbolji igrači sa kojima sam igrao su Andrej Aršavin i Goran Pandev, a najviše sam uživao da igram sa Nikolom Vujoševićem, Simonom Sešlarom, Robertom Korenom, Dominikom Beršnjakom, Darkom Maletićem… Dodao bih i to da se za Stevana Jovetića i Adema Ljajića znalo da će biti vrhunski igrači. Takođe, kada sam prvi put video Raću Petrovića znao sam da je top klasa.
. Da li žališ za nečim iz svoje karijere?
– Uglavnom nisam tip koji žali za nečim, jer sam sam donosio svoje odluke. Žalim samo što nisam imao strpljenja u Zenitu i što sam pravio te gluposti koje su me koštale još bolje karijere.
Šta Dragan Čadikovski radi u slobodno vreme i čime planira da se bavi kada okači kopačke o klin? Da li te privlači trenerski posao?
– Druženje, kafe, bioskop.. Upisao sam italijanski i časove klavira,volim klavir. Biću trener milion posto, sad znam!
I za kraj – poruka za navijače Partizana i posetioce sajta volimpartizan.rs?
– Kratko i jasno: VOLIM PARTIZAN!!!
Autor intervjua:Nemanja Maksić
Sajt se ovom prilikom zahvaljuje Draganu na izuzetno iskrenom intervuu sa nadom da će njegova uspešna karijera i dalje biti onakva kakvom je on želi.
