Partizan je izgubio i treću utakmicu od poslednje četiri u našem fudbalskom prvenstvu, ali su sve sitnije greške u njegovoj igri, koja je napadačka, pa zato treba i više vremena da stvari dođu na svoje mesto
Uprkos tome što po učinku „crno-belih” ovo prvenstvo podseća na prošlogodišnje (već su 10 bodova u zaostatku za Crvenom zvezdom) stanje, ipak, nije isto. Tri poraza na poslednje četiri utakmice u prvenstvu nisu posledica nemoći na igralištu, nego nedovoljne usavršenosti u igri.
Od Voždovca je Partizan izgubio, jer su dvojica njegovih igrača načinili greške očigledne i onome (ako takav postoji), koji se uopšte ne razume u fudbal. Od Čukaričkog je, takođe, primio dva gola, ali ono što je bilo kobno nije bilo i očigledno.
U prvom slučaju, prilikom izvođenja kornera, Šapić je pobegao od S. Pavlovića (zahvaljujući tome što se jedan igrač Čukaričkog isprečio ispred Partizanovog fudbalera) i bio strelac (na sličan način su „crno-beli” dali gol u Moldeu). Kad se lopta ubacuje iz ugla u današnjem fudbalu je u kaznenom prostoru toliko povlačenja, guranja i sličnog da bi sudija, kada bi se striktno pridržavao pravila, mogao polovini i jednog i drugog tima da pokaže žute kartone. Drugo je pitanje i to za one iznad sudija, zašto se ne štiti igra, nego se gleda kroz prste „rvačima” u fudbalskoj opremi.
Drugi gol je pao kad više nije bilo „sistema”. Centarfor Čukaričkog Tedić je sa svoje polovine u padu poslao napred loptu, koja je išla u aut, a na mesto levog krila je odleteo njegov desni bek, koji je pre toga i prekinuo Partizanovu opsadu gola Čukaričkog. Možda je Stojković, da je bez oklevanja istrčao, mogao da stigne pre Ćirkovića, ali posle primljenog gola svi znamo šta je golman trebalo da uradi. Elem, on je procenio kako je procenio, tim pre što mu u vidnom polju nije bilo kako s druge strane „galopira” sveži Stojanović, uz to i brži od zamorenog Natha, jedinog, koji je uočio da opasnost juri ka golu. Partizanovi redovi su bili ispreturani, jer je svim snagama, uključujući i odbranu, krenuo u napad da iščupa pobedu. Dakle, „crno-beli” treba da obrate pažnju i na to ko čiju ulogu da preuzme u ekstremnim situacijama.
Što se tiče igre Partizan je ostao bez inicijative dok je još nije potpuno ni preuzeo i onda je bilo teško da izgura kola, koja su krenula nizbrdo. Jeste izjednačio, ali je to bio plod Ivanovićeve solo-akcije.
Iz nekog razloga većina igrača Partizana nije imala svoj dan. To se događa i ne može da se promeni, ali nisu morali sve vreme da teraju vodu na vodenicu Čukaričkog. Pošto im kombinacije nisu išle ubacivali su loptu visoko pred gol, gde je odbrana protivnika carevala.
„Crno-beli” nemaju igrača kakav je nekada bio baš njihov trener Milošević, ili još ranije Bjeković, a pre toga Hasanagić, koji je, na primer, u polufinalu Kupa šampiona 1966, dao gol Mančester junajtedu u engleskom stilu – iz mesta je skočio više od svojih „stražara” i negde s penala glavom lobovao golmana.
Sadik je vrlo visok, ali je takve telesne građe da ne može da se otrgne iz medveđeg zagrljaja svojih čuvara. Zbog toga bi veću pometnju kod protivnika izazvalo oštro ubacivanje lopte u visini pojasa, jer onome ko hoće da raščisti situaciju rešenje se samo ne nameće, nego u magnovenju treba da odluči da li da ide nogom ili glavom. Nekada je Santrač, rekorder po broju datih golova u prvenstvu Jugoslavije, to izvanredno koristio, pa ih je dosta postigao i glavom, iako je bio nižeg rasta.
„Crno-beli” ne treba da okreću list, nego da nastave kako su naumili, ma koliko im teško pali neuspesi poput ovog na Banovom brdu. Kao što i njihov trener mora da ima pri sebi neki led da stavi na nerve kad se toliko usijaju da mogu da eksplodiraju, jer mora da sačuva hladnu glavu i kada ne ide (nije izašao pred novinare, zbog čega se Partizan izvinio), a i kada dođe vreme (ako ne posustane u građenju igre) da korača iz uspeha u uspeh.
Prva naredna prilika je već sutra (14 č) kada u Humsku dolazi Vojvodina.
Tekst preuzet sa portala Politika
Autor: Ivan Cvetković
