Legendarno geslo vojvode Živojina Mišića, pobednika nad Austrougarima na Kolubari i zaslužnim za proboj Solunskog fronta:
„Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!”, uselilo se u memoriju Vladimira Stojkovića, golmana Partizana, kadrog da ga demonstrira u revanšu protiv Malatije, u srcu Anadolije – tamo gde bi mnogima srce sišlo u pete.
Decenijski srpski broj 1, nesvojstveno sebi, načinio je skupu grešku već u sedmom minutu: pogrešno istrčavanje začinjeno namerom (i sporom reakcijom!) da glavom ispred kaznenog prostora izbije dubinsku loptu, kumovalo je golu Adisa Jahovića i erupciji oduševljenja izuzetno bučnog turskog auditorijuma.
Međutim, grdno je pogrešio svako ko je pomislio da će Stojković posle toga da potone, upadne u dubiozu. Đavola! U finišu se iskupio s nekoliko vrhunskih odbrana, u svom stilu.
– Nepotrebna intervencija – premotava „veliki Vladimir” film kobne scene, traumatične po Grobare u uvodu susreta.
– Želeo sam da rešim tu situaciju ekstremno – da bih podigao samopouzdanje i da bi me držalo celu utakmicu. Na silu, nije trebalo. Moja greška! Međutim, svaka pogrešna procena i neuspeh preduslov su za uspeh, drago mi je što do kraja meča nisam poklekao, nije me uzdrmalo. Plus: sve se završilo povoljno po Partizan.
Gol vas nije uzdrmao, ekipu, pak, jeste – u prvom poluvremenu nije bila ni bleda senka one goropadi s Topčiderskog brda?
– Nemamo pravu predstavu o jačini ekipe, nekada okolnosti nalažu da se pređe sa obale na obalu. Da li preko zlatnog ili mosta od pruća, nevažno – bitno je da se završi na onoj strani. Ispunili smo ono što se tražilo od nas, da prođemo.
Ka vama, kao osice, nisu atakovali samo napadači Malatije, već i njihovi navijači. Svašta je letelo s tribina, počevši od flaša?
– Navijači u Turskoj su ekstremisti, uostalom, kao i naši. Dakle, očekivano, međutim, ništa se spektakularno nije dogodilo, osim upaljača i flaša. Bilo je i sitnih novčića, srećom u glavu.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
