Srpski tenis je na dobrom glasu. Šta misliš šta će da se desi kada vi prestanete da igrate, ima li tu među ovim klincima nekih naslednika i koliko će biti teško da imamo takve predstavnike u skorijoj budućnosti?
– Pa, iskreno mislim da će biti jako teško ponoviti uspeh ove naše generacije. Ja mislim da to neće biti moguće u narednih milion godina.
Jel’ to stvarno ta vrsta uspeha?
– Jeste. Što se tiče cele generacije, činjenica je da nas ima dosta, eto i Ana i Jelena su takođe bile prve. Zaista neverovatna generacija i ne znam da li će se ponoviti. Teško je ponoviti da toliko igrača bude u isto vreme u samom vrhu. Videćemo.
Jesi li video nekog klinca koji ti je zapao za oko?
– Ima dobrih klinaca. Kecmanović, priča se o njemu, Olga Danilović je isto veliki talenat. Ima talenata, ali ništa još ne znamo, u juniorskom uzrastu se još ništa ne zna. Makar bili i najbolji kao juniori ništa to ne znači dok ne dođu do tih seniorskih turnira.
Šta to sve treba da se uklopi pa da se dođe od tako velikog rezultata kao što je tvoj?
– Puno toga treba da se spoji, pre svega vera u sebe, ja mislim da je to ključ. Kada veruješ u sebe i kada znaš da možeš da postigneš to što veruješ to je početak nečega. Naravno rad, trud, želja, pravilni treninzi, puno okolnosti. Mislim da je svaki sport zahtevan, pogotovo tenis, tu odlučuje puno malih detalja. Po meni želja i trud su ključni faktori i mnogo rada, bez toga mislim da je nemoguće postići bilo šta.
Ko je bio tebi uzor od tih starijih tenisera?
– Agasi.
Zašto Agasi?
– Pa ne znam, bio mi je nekako simpatičan, bio je neobičan, prvi koji je radio stvari drugačije. Nosio je maramu, igrao je dosta agresivan tenis sa osnovne linije, svi su igrali servis volej na mreži, a on je prvi koji je odigravao neke neverovatne udarce.
Jesi li imao prilike da odigraš sa njim nešto?
– Nikad nisam igrao s njim. Upoznao sam ga, ali nisam nikad igrao. Upoznali smo se na poslednjem turniru poslednje sezone kad je igrao. Posavetovao me je oko neke povrede i bio sam tri dana van sebe.
Ispunio ti se san?
– Da. Bio sam klinac od 18-19 godina. Ja sam tek počinjao da igram na velikim turnirima, a on je završavao.
I kako izgleda jedan tako veliki šampion, kako se ponaša?
– Svi su oni normalni momci. Svi oni žive normalne živote, jedino što su uspešni u tome što rade. Popričaće, našaliće se, zaista retko ko deluje nedodirljiv.
Poslednjih par meseci podigla se velika prašina oko dopinga, najviše je na udaru Nadal, pa su i Noleta uključili u tu priču. Šta ti misliš o tome, ima li zaista toga u krugu najboljih igrača? To deluje malo nestvarno.
– Ja ne volim da pričam o tome. Mi imamo jako česte kontrole, skoro svake nedelje nas testiraju minimum jednom i na takmičenjima stalno i baš su rigorozne kontrole i sve su rigorozniji što se tiče sredstava koje možeš da uzimaš. Sredstva koja su bila dozvoljena pre sad ne možeš da uzimaš, čak i obični medikamenti koji su pre bili dozvoljeni sad su zabranjeni, tako da zaista moraš da budeš oprezan. To što pričaju za Nadala je jako ružno. Dečko je testiran toliko puta i evo i sami su objavili da nikada nije bio pozitivan na bilo šta. Ja mislim da je on jedan veliki sportista.
Šta je na velikim turnirima važnije, fizička spremnost ili mentalna snaga?
– Sve je potrebno, na tom nivou moraš da budeš jak na svim poljima ako želiš da dođeš daleko. Naravno, kad znaš da si jak fizički onda si i mentalno jak jer znaš da možeš da izdržiš više od drugog i samim tim to te drži jačim i postižeš više. Takođe, ne smeš da padaš previše jer male oscilacije u igri protivnik može da oseti i odmah iskoristi. Znači, padovi ne smeju nikako da se dešavaju, to je krucijalno u vrhunskom tenisu. Svi aspekti su važni, i fizički i tehnički i mentalni i ishrana. Pogotovo u zadnje vreme je to veoma bitan faktor u svakom sportu. Tako da svi obraćaju pažnju na sve detalje i svaki mali detalj znači puno.
A ono kad meč traje dugo, pa uđe u peti set, kada traje četiri sata ili pet sati. Šta je tada ključno? Odakle se tada crpi onaj poslednji atom snage?
– Pa teško je, jako je teško. Ali fizička snaga, izdržljivost i vera u sebe su tada vrlo važni. Definitivno i mentalna snaga, to pobeđuje.
Čini se da u takvim momentima pobeđuju oni teniseri koji su mentalno najtvrđi?
– Pa jeste, slažem se. Ali važna je i fizička snaga.
Kako je to kad si tokom godina desetine puta na raznim krajevima sveta, da li se ipak u Beogradu osećaš najlepše?
– Jako malo sam u Beogradu, zaista. Nedostaje mi, volim Beograd, ali jako, jako malo vremena provodim ovde. Iskreno, neki put kad dođem u Beograd zaista mi bude naporno, jurcam na sve strane, završavam sve obaveze koje imam. Ali opet volim, svi su mi tu, svi moji prijatelji, roditelji.
Koliko je to već godina iza tebe, takvog načina života?
– Pa dugo. Ajde da kažemo da se preko deset, dvanaest godina bavim profesionalnim tenisom, a pre toga je bilo isto tako u juniorskom uzrastu, koji je zahtevan koliko i seniorski. Putovanja, treninzi i sve ostalo. To je sigurno negde petnaestak godina putovanja, odricanja, treninga. Zaista puno vremena i odricanja je uloženo.
Tu je sigurno ogroman značaj porodice. Koliko ti je bitna ta podrška?
– Jeste, sigurno. Pa oni su bili moj oslonac, najveća pomoć u čitavoj karijeri. Ljudi koji su mi dali mogućnost da krenem u ovako nešto i podržali me u tome. Bilo im je jako teško, definitivno, to oni mogu da kažu, a i ja. Iz iskustva znam da im je bilo teško i da pogotovo u ona vremena kada je to zaista bilo užasno u našoj zemlji. Izdvajali su sve moguće da bi se ja bavio sportom i igrao tenis, čak smo se mama i ja preselili u Ameriku kad sam imao trinaest godina samo zato sto sam tamo imao bolje uslove. Bukvalno su davali sve za mene. Bilo je teško, znam da su se mučili mnogo zbog toga i da su puno ispaštali, ali mislim da su sada srećni i ponosni. Makar tako kažu.
A kako održavaš kontakte sa prijateljima, sa društvom koje je ovde? Jel’ uspevaš?
– Imam sjajne prijatelje koje znam ceo život, iz prvog razreda osnovne škole pet nerazdvojnih prijatelja, nas petorica se znamo ceo život i stalno smo u kontaktu. Jedan je isto profesionalni sportista i često nije tu tako da se viđamo kad god možemo. Kad sam u Beogradu uvek se okupljamo.
Koliko planiraš još da igraš?
– Dobro pitanje. Ne znam. Dokle god mogu. Sanjao sam kao klinac da postanem profesionalni teniser, ispunila mi se ta želja i sad želim da to radim dok god mogu, dok god imam šansu da igram, dok god me telo služi ja ću se boriti. Ne znam koliko će to trajati, nadam se…
Što duže?
– Što duže, da.
