Bojan Ostojić je igrama i ponašanjem zaslužio da uprava Partizana prizna grešku i oduži mu se novim ugovorom
Euforija je opasna igračka. Zna čovek da kaže ili uradi svašta kad je pod naletom pozitivnih emocija, kad ne misli racionalno šta ga čeka sutra, kad ga “drma“ utisak da može sve i da mu niko ne može ništa. Ako bi se pratile navijačke reakcije, deluje da su Grobari listom za to da Bojan Ostojićostane u Partizanu, traže posredstvom društvenih mreža novi ugovor za strelca odlučujućeg gola u finalu Kupa Srbije, zahtevaju da ostane u Humskoj pod obavezno, jer im je razgalio srca, drže plačeve da ga od leta opet vide u crno-belom dresu.
I – greše.
Ostojić ne zaslužuje ugovor zato što je prevario Milana Borjana, niti što je u poslednjoj utakmici sezone postavio barikade pred VladimiraStojkovića da je izgledalo da ni muva ne može da proleti, a kamoli fudbaler koji je matirao Liverpul. Ne, 35-godišnji defanzivac potvrdio se mnogo pre okršaja sa Crvenom zvezdom, na ljudskom, profesionalnom i igračkom planu da bi jedino logično, prirodno i razumno bilo da uprava koja ga je šikanirala duže od godinu dana prizna grešku i ponudi mu nastavak saradnje. I da tim činom Parni valjak dobije jedan od oslonaca, pošto je za tri godine na Topčiderskom brdu bivši prvotmac Čukaričkog dao klubu više nego što se vidi prostim pogledom na semafor stadiona “Rajko Mitić“, gde pored rezultata 0:1 svetluca njegovo ime.
Ostojić ima 35 godina i svaki ozbiljan klub, koji drži do sebe, mora u kadru da ima iskusnog štopera. Hoće li biti prvi izbor ili će uskakati po potrebi ili neće igrati uopšte već samo značiti ekipi na treninzima pitanje je struke i opredeljenja trenera. Čak je i tradicija pokazala da je Partizan najveće uspehe u ovom veku pravio kad je u poslednjoj liniji tima imao ljude na zalasku karijera, koju su harizmom vukli ekipu na terenu i šmekerskim stavom davali ton van njega. Taribo Vest 2003, Mladen Krstajić 2010. Oba puta rezultiralo je Ligom šampiona. Da se tu zaustavimo, jer nije BojanOstojić kalibar ni Nigerijca, ni aktuelnog selektora – niti su crno-beli u prilici da se bore za elitni kup – ali su godine staža u Superligi učinile svoje da tačno zna šta je potrebno da uradi u domaćem fudbalu, a da to bude korisno timu. Pritom, važi za kozera, šaljivdžiju, a takav jedan je potreban svlačionici posle povlačenja Saše Ilića.
To je onaj deo koji javnost ne uočava na prvi pogled. Onaj opipljiviji, takođe, govori u korist Bojana Ostojića i potrebe da ostane. Kad bi u kancelarijama Humske 1 prešli preko sujete shvatili bi da nisu Nikola Milenković i Strahinja Pavlovićsami od sebe nikli i bez obzira na jasan potencijal, saznanje da su izvučeni iz rudnika dijamanata zvanog “Zemunelo“, morao je neko da ih brusi. Pre dve sezone, kad je Partizan osvojio duplu krunu, igrajući u paru Blekijem, između ostalog, ka Seriji A pogurao ga je baš Ostojić. A baš je Milenković, strelac pobedničkog gola u finalu Kupa iz 2017. godine, pre ovog finala iz 2019. imao jedan zanimljiv telefonski razgovor…
“Baš sam se čuo sa Blekijem pred utakmicu, rekao mi je da ću dati gol i eto, ostvarilo se”, otkrio je Ostojić novinarima posle meča.
I u danima kad se zavšrava transfer Pavlovića u Juventu opet zasluge idu i na Bojanovu adresu. Možda bi i Milenković i Pavlović sami od sebe uspeli da se podignu do nivoa potrebnog za Italiju, možda bi to uspeli uz nekog drugog, kao što je Strahinja nekoliko utakmica odigrao sa MarkomValijenteom, ali nije slučajno što je oba puta pored izdanaka klupske škole bio baš Ostojić. Valjda ide i njemu neki deo zasluga što će, kad bude realizovan transfer sadašnjeg mu parnjaka, cifra za obeštećenja za dvojicu golobradih dečaka prebaciti 10.000.000 evra.
Jer, ako su mogli da se dovode igrači koji su samo primali platu, a teren nisu videli, da se troši novac na strance sumnjivog kvaliteta, razne sume, dramane i vakulke, da se produžetkom ugovora časti fudbaler kasnije vređan na klupskoj televiziji, onda, valjda, može, da se napravi takav aranžman da Bojan Ostojić ostane makar još godinu dana. Ne zbog emocija, već čiste fudbalske potrebe. Pogotovo što ne bi mnogo koštao. A pomogao bi u rotaciji. Čak je i Savo Milošević precizno objasnio da mu nije nije jasno što se ovih dana mnogi opraštaju od štopera sa 99 utakmica u crno-belom dresu, pa se da zaključiti da bi trener voleo da ostane. Još samo da se saglasi uprava i MilošVazura potpiše jedan papir. Teško da može da optereti klupski budžet. Štaviše, po sadašnjem slovu ugovora Bojan Ostojić zarađuje 9.000 evra mesečno. Mala je to cena u odnosu na ono što je igrač njegovih vrlina sposoban da vrati.
A vraća uloženo. Čak i prebacuje. Bez obzira što će biti onih koji će kazati da je “kiksara“, poslednja dva okršaja sa Crvenom zvezdom su pokazala da njegovo vreme nije prošlo i da u fudbalu kakav se igra u Srbiji još može da pruži. Da uz njega rastu neki novi Bleki i Kalaba, a da ostatak Partizanove dečurlije shvati kako je pad samo šansa da se podigneš. To su lekcije vrednije od novca, samo tada nisu imale takvog odjeka. Da kad ti treneri ne veruju, a rukovodioci sklanjaju zato što držiš do sebe i ne savijaš kičmu, uvek ima načina da se vratiš, posle godinu dana odsustva postaneš junak finala Kupa, tvoje ime zasvetluca na semaforu i nateraš druge da razmisle racionalno. A ne nošeni euforijom.
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
