Opširni intervju BOGdana BOGdanovića koji je dao za portal Sport klub,
o svojoj karijeri u NBA, planovima i načinu života u Americi, prenosimo vam u celosti:
Nakon četiri izvanredne sezone u Partizanu, zatim još tri veoma uspešne godine u Fenerbahčeu, Bogdanović je rešio da napravi naredni korak i pređe u NBA. U ruki sezoni njegovi Kingsi nisu bili konkurentni, ali su zato sada premašili sva predviđanja sa početka sezone, ostvarili su 40 pobeda i završili na devetoj poziciji na izuzetno jakom Zapadu, dok je srpski igrač u proseku beležio 14,1 poen, 3,5 skokova i 3,8 asistencija.
U intervjuu za Sport klub Bogdanović je govorio o tome kako se poimanje košarke razlikuje u SAD u odnosu na Evropu, o drugačijem košarkaškom slengu na koji je trebalo da se navikne, ali i o novom načinu života.
Osvrnuo se Bogdan i na komplikovan period kada se mučio sa povredom, govorili smo o reprezentaciji na predstojećem Svetskom prvenstvu u Kini i Nikoli Jokiću, o Džejmsu Hardenu i Luu Vilijamsu, Golden Stejt Voriorsima, ali i o drugoj strani života NBA igrača – iskušenjima, važnosti koja se daje statistici, društvenim mrežama…
Pred vama je 80 minuta razgovora sa Bogdanom Bogdanovićem, zavalite se i uživajte.
fiba.basketball
Verujem da će nas razgovor odvesti u raznim smerovima, ali da počnemo od onog osnovnog – tvoje sezone u Sakramento Kingsima. Povreda zbog koje si propustio početak, blistavi trenuci i padovi, ali generalno je utisak dobra sezona. Kakva je tvoja ocena?
Nikada, pa ni kada sam imao najbolju sezonu, nisam bio potpuno zadovoljan. Uvek sam mislio da može bolje i mislim da još ne poznajem svoj maksimum. Ta povreda me je pomalo sputala, najpre zbog načina na koji sam se priključivao ekipi jer se nikada do sada nisam susreo sa time da moram da imam ograničenu minutažu. To je uticalo na moju igru, kao i promena uloge u timu. Bilo je dosta oscilacija zbog adaptacije, ali timski smo bili dobri sa 40 pobeda i donekle sam zadovoljan.
Da, baš sam želeo da te pitam u vezi sa ulogom u timu, bolje reći ulogama. Bio si starter, ulazio si s klupe, igrao na svojoj poziciji beka, često bio i plejmejker, znao da se spustiš i na trojku. Koliko te je to doticalo, tj. koliko je teško prilagoditi se kada se iznova nešto drugo traži od tebe?
Mislim da sam se adekvatno snašao u svakoj promeni koju je trener od mene tražio. Igrao sam od jedan do čak i četiri ponekad. Uvek sam bio sposoban da pokrijem više pozicija, to su moje mogućnosti i trener je nastojao to da iskoristi. Možda jeste to malo uticalo na adaptaciju i na igru, ali mislim da sam se adekvatno pokazao.
Generalno je u NBA nešto teže nego u Evropi jer se više gleda lična statistika – bio sam ja dobar i statistički, ali utiska sam da bih bio još bolji da nisam u ranoj fazi morao da igram sa ograničenom minutažom. Sistem je tako postavljen da su igrači plaćeni na osnovu statistike, zato se ona i juri.
Takođe, moj mentalitet je takav da jedino želim da pobedim – tada je ekipa pobeđivala i žrtvovao sam se kako bismo tako nastavili jer sam strahovao da ću možda nešto da poljuljam ili da okrenem na drugu stranu ako se vratim. Onda bih u sebi pronašao krivca. Pogotovo što smo posle mog povratka izgubili tri utakmice u nizu, ali to su bili Reptorsi, Lejkersi i Voriorsi, tri jako teška meča. Međutim, posle je sve došlo na svoje i, kao što sam rekao, snašao sam se i uklopio kako treba.
Ezra Shaw, Getty Images SportBogdan Bogdanović
Američki novinari često i naglašavaju kako si ti razum Kingsa, tako je bilo i u tvojoj ruki sezoni.
Naučen sam da igram tako i ne mogu da promenim svoj način igre za 180 stepeni. Mogu da budem agresivniji, mogu da iz igre možda lakše postižem poene, ali u ekipi sam sa mnogo mladih košarkaša – mladost je specifična, tada gledaš da se boriš, da se dokažeš i pokažeš, razumem i znam kako je. Ali da, moj timski pristup prepoznat je u SAD – to me je i odvelo u NBA, a ne neki brojevi. Mislim da moj kvalitet raste srazmerno sa važnošću utakmice.
Kada hoćeš da pobediš, moraš da prepoznaš šta saigrač voli, šta ne voli, u kakvu situaciju da ga dovodiš, a šta da izbegavaš. Taj sistem razmišljanja sam najviše usvojio kod Željka (Obradovića), gde bukvalno obraćaš pažnju na sve i razmišljaš o svemu istovremeno jer košarka je timski sport. U SAD je malo drugačije jer je NBA liga igrača – mora konstantno da se razgovara i mora više puta da se pobedi timski kako bismo razumeli da je to najefikasniji način da se stigne do željenog rezultata. Siguran sam da će tako i biti u budućnosti.
Rekao si da možeš da budeš agresivniji, ali u određenom kontekstu. Koji kontekst tebi najviše odgovara, koje akcije najviše voliš da se igraju za tebe?
Najviše sam napredovao u igri jedan na jedan – ranije mi je bilo teško da probijem nekoga u “mismeču“, pa sam se više oslanjao na šut. Sada mi je lakše, malo sam niži i… Neću da kažem brži, više je to do tehnike, do poteza i načina kojim nadmudriš direktnog rivala. U NBA je košarka mnogo slobodnija. Mi kao evropski igrači dođemo i plašimo se npr. koraka i pravila, a tamo treba da se opustiš i da plešeš. Kada provališ da je sve igra, šou tajm, kada “izradiš“ nekoga na foru, onda te i oni puste jer to hoće da prodaju i to je suština.
Da se vratim na tvoje pitanje, naučen sam da prvo čitam akciju koja god ona bila, pa da gledam gde i kako mogu ja da dam koš. Uvežbavan sam i utreniran tako da iz svih kretnji mogu da šutnem, sa svih strana, iz svih uglova, iz svih driblinga… E sad, na treningu dodatnu pažnju posvetim poziciji sa koje recimo počnem da promašujem u nekoliko utakmica u nizu. Malo sam naučio i američki trening, da usavršavaš svoje poteze, “pull up“, šut posle jednog i posle dva driblinga.
Getty Images/Gene Sweeney Jr.
Na tom tragu, koje bi rekao da su osnovne razlike u američkom stilu u odnosu na evropski?
Osnovne razlike jesu u kvalitetu igrača i u pravilima. U Evropi je striktna i stroga košarka, dok je u NBA lepršavije i nema toliko opstrukcije igre pravilima, brže se igra. Dešava se da i ovde bude loših utakmica, sudije takođe mogu da budu dekoncentrisani i umorni, ipak oni putuju isto koliko i mi, nisu roboti.
Evropski stil igre se umnogome bazira na taktici i računaš na to da će ona biti bolja od protivnikove. Ima više vremena za trening, samim tim i više prostora za taktiku i za skauting suparničke ekipe, a u SAD je ritam takav da osnovni fokus mora da bude na sopstvenom timu. U NBA je mnogo zastupljenija igra jedan na jedan, baš zbog izrazito kvalitetnih pojedinaca. Kada vidiš Durenta, ti vidiš da je ta igra utrenirana. U NBA je poenta da napraviš takvog igrača, pošto je takav igrač nezaustavljiv. I kada dođe četvrta četvrtina, rezultat je nerešen, mi smo svi isti, a onda lopta ide njemu i on dobija utakmicu. To je princip.
U Evropi treneri dosta kontrolišu igru – nije da su destruktivni, ali drugačije se shvata košarka i nema toliko slobode u kretnjama, ni kod sudija. Košarka je u NBA malo jača jer su i sami igrači fizički moćniji, pa nema laganih faulova, njih dobijaju samo superzvezde. Ovde je drugi sport i mislim da pravilo defanzivne tri sekunde drastično menja igru i da bi u Evropi sa tim pravilom bilo po 400 poena po utakmici jer bi i treneri menjali taktiku u skladu sa time. Zbog tog pravila su se i visoki igrači vremenom gubili.
Prolazio si početkom godine kroz šutersku krizu, stekao se utisak da ti je posle malo i nedostajalo samopouzdanja. Kako se boriš sa takvim okolnostima?
Nisam nikada gubio samopouzdanje – da ga nisam imao, ne bih ni šutnuo, nego bih pre dodao loptu. Gubitak samopouzdanja desio mi se recimo prve sezone u Partizanu kod Duleta (Vujoševića). U Pioniru, sâm sam kao duh, a ne smem da je šutnem.
Ne, sada je bilo nešto složenije od toga. Bio sam u treningu, ali sam na početku sezone zbog povrede morao da promenim način rada u teretani. Drugi put sam operisao koleno i počeo sam da se plašim i da se pitam “da li je to to“. To je uticalo na mene, non-stop sam se pitao hoću li moći da se vratim na stari nivo – povređivao sam skočni zglob sto puta, ali sa takvom povredom se još nisam susreo, da bih na kraju prelomio da se operišem. Potom u periodu oporavka posle šest nedelja, kada smo sve uradili kako treba i ojačali mišiće, tokom trčanja na traci mi se upali živac i počinje da me boli. Prijavim to, ali oni ne uspevaju da nađu rešenje. Razgovarao sam sa svima, doktor mi je rekao da je to verovatno od operacije, da ću se navići i da će proći, da je telo pretrpelo traumu. Ja sam nastavio, i dalje me je bolelo, ali sam zatim pauzirao dva dana kako bih pružio telu odmor, pokušao sam da se opustim i da ne mislim na to. Bol je prošao, ne znam kako, opet smo jačali nogu još nedelju dana pre povratka u proces.
Zašto ti pričam sve ovo? Prvo, posle toga mi nisu dali da duže ostajem u sali, na šta sam ja navikao, ali rekli su mi da bih se tako samo vratio na staro, da mi je kinetički lanac poremećen zbog toga što predugo treniram. Promenio sam trening i to je uticalo na moj ritam na utakmici – tačno znam kad šutnem da li je dobra ili loša, ali nikada nisam gubio samopouzdanje. Dešavalo mi se i da zbog straha od bola u kolenu skočim van balansa, onda se automatski promeni ceo šut, pa sam šutirao ili sa zadrškom ili malo brže.
Posle prve operacije nisam imao strah, ali sada se pojavio kada mi se upalio živac i bukvalno sam dugo “tražio“ taj bol, čekao ga mesec-mesec i po dana dok se potpuno nisam oslobodio. Trebalo mi je i malo vremena da se naviknem opet na igru u kontaktu. Bilo je to generalno vredno iskustvo, ali sezonu nisam počeo zdrav i zato sam u drugom delu pao fizički, nisam mogao da iznesem do kraja.
Kako izgleda taj promenjeni način treninga kojeg se sada pridržavaš?
Treninzi su kraći i intenzivniji, ali možda odradim dva takva treninga. Tokom sezone jednostavno mora da se dozira jer je svežina jako važna. To sam odmah video i u praksi. Posle jedne utakmice kojom nisam bio zadovoljan ostao sam na terenu i ubacio 200-300 lopti. Sledeću utakmicu odigrao sam vrhunski, ali već na onoj posle nje sam osetio veliki zamor i odigrao sam loše. Potrebno je naći balans i pronaći ritam u kojem može na jednom nivou da se igra cela sezona.
Tom Pennington/Getty Images
Ogroman je broj utakmica, 82 u ligaškom delu sezone, i nema mnogo vremena za detaljnu analizu protivnika, ali kako izgleda priprema?
U NBA postoji rutina za koju se trudiš da je održavaš tokom cele godine – kako treneri, tako i igrači. Svi imaju rituale i gledaju da se oni poštuju svaki dan – npr. ustajanje, doručak, trening, masaža, terapija, odmor…. Dakle, da ceo dan bude isti i da organizam navikneš na to. Onda će ti lakše pasti treninzi, moći ćeš više vremena da posvetiš napredovanju.
U ligaškom delu nema mnogo vremena, obično se gledaju video snimci sa akcijama drugih timova i snimak sa naše prethodne utakmice kako bismo videli gde smo grešili. Svaki trener je drugačiji, a naš trener je jutro pred meč uvek imao prolazak kroz nekoliko protivničkih akcija od 15-20 minuta.
Naša vizija je bila da imamo totalnu slobodu – nastojali smo svakog da pretrčimo i da kondiciono nadjačamo, pa da to iskoristimo u poslednoj četvrtini kada suparnika stigne umor. U organizaciji su želeli da vide da li mi možemo da igramo u takvom, veoma brzom ritmu i tim stilom igre. Ispostavilo se da možemo i da je to bio pun pogodak.
Ipak, naš sledeći korak jeste da uvedemo malo više pravila kako bismo u tesnim završnicama imali i više opcija. Lično sam navikao da se igra kroz akcije i da na taj način naučiš da nadmudriš nekoga – tražiš svoje rešenje u napadu i tokom godine ti se poboljša osećaj za akcije svog tima, za kretnje, pa znaš tačno “gde, kad i ko“. Imam saigrače koji su veoma kvalitetni i koji poseduju visoku sportsku inteligenciju, pa sam siguran da ćemo taj naredni korak savladati i da ćemo postati još bolji kao ekipa.
Koji su osnovni defanzivni šabloni u NBA i kako je to izgledalo kod Kingsa?
U NBA se dosta igra “shadow“, brani se u dropu i posle se pomaže. Jedino se menja kada igraš protiv Karija, Durenta i igrača takvih sposobnosti. Posebno se sprema odbrana za svaku utakmicu, a mi smo mnogo toga radili na talenat i osećaj – to nam i jeste bio cilj, da se razvijamo između sebe, ali svesni smo da moramo da radimo više na komunikaciji kako bi defanziva bila još bolja.
Usmeravanje u slabiju stranu, na levu ruku, “ice“ odbrana od pik-en-rola, radili smo i takve stvari. Mi smo tim u nastajanju i u organizaciji su želeli da vide ko koliko može, verujem recimo da ćemo naredne sezone i više preuzimati, to je najmodernija odbrana u NBA danas.
U Evropi si radio sa dvojicom fenomenalnih trenera koji su istovremeno i strogi – Dule Vujošević i Željko Obradović. Uzevši u obzir sve što smo do sada rekli o kulturi igre u SAD, kako bi se njih dvojica snašli u NBA i koliko bi morali da se prilagode?
Dule i Željko bi sigurno nastojali da promene način treniranja. Jednostavo, mnogo je drugačije. Ima mnogo utakmica i moraš da budeš toliko fokusiran na sva dešavanja. Treneri su u Evropi veoma bitni – ne kažem da nisu bitni u NBA, ali kultura igra je drugačija. Ogroman je broj vrlo kvalitetnih igrača, pravila su drugačija, pa se samim tim menja i uloga trenera.
Treba reći i da mnogo toga zavisi od ekipe – u našoj je naš trener hteo da tako bude. Znao je da smo mlad tim i nije želeo da nam nameće neke stvari, svako je radio na onome što smatra da mu je najpotrebnije. Postoji taj “mandatory day“, dakle gde je taj obavezan dolazak, ali nije obavezno da recimo svi budu tu u 11 i da svi zajedno izađemo na teren. Bilo je naravno i timskih treninga, traju oko 45 minuta, prolazimo kroz akcije i onda posle opet radimo individualno. Trener je tako hteo, vodio je tim tako da svi budu srećni i zadovoljni.
fiba.basketball
Spomenuo si mnoge stvari, razlike u košarkaškoj filozofiji, ali i životnoj. Koliko si se ti promenio za ove dve godine koliko si u SAD?
Dolaze mi prijatelji i porodica, ne volim da budem sâm. Malo mi je u početku bilo teže jer u SAD ponekad život može da bude samotnjački i da liči na teniski život, ali imaš uvek vremena za večeru kada sletiš u neki grad, značilo mi je i što sam imao prijatelje u mnogim gradovima. Od ove godine imam i Bjelicu, jedan drugom smo u tom smislu mnogo pomogli jer smo slični karakteri, volimo da se družimo i da razgovaramo.
Srećan sam što sam odrastao prirodnim putem, sada gledam drugačije na sve – razumem šta su najvažnije stvari, a to su familija i prijatelji. Otvoreniji sam i opušteniji, imam i više vremena. Nije da sam smanjio košarku, i dalje sam lud za basketom, ali neki pogledi na život su se promenili i sazreo sam kao čovek. Prvi izazov bio mi je Istanbul, ali i tu sam se osećao malo kao dečak – bio sam i jedan od mlađih u timu, pojedine greške koje sam pravio iskusniji igrači su mi lako opraštali. Sada sam jedan od starijih, morao sam brzo da odrastem i da naučim da se ponašam kao veteran, iako to još nisam.
Od direktnih protivnika u NBA ligi kojeg je igrača bilo najteže čuvati?
Prošle godine mi je bio Lu Vilijams, ove godine definitivno Harden. Sada protiv Golden Stejta mi nije jasno zašto Harden nije dobijao faulove na šutu za tri poena, i to ne samo u prvoj utakmici. Posle je prestao to da radi, a izuzetan je u tome. Otkad je Hjuston pao na startu sezone, on je na to počeo da se oslanja još više i ove godine je dobijao mnogo više faulova na šutu za tri poena – sada kada radi step-bek, prvo naravno skoči unazad, ali sledeći skok mu je unapred.
Posle skoka unazad, umesto da se dočeka na dve noge, on skoči u tebe i onda je nemoguće da defanzivni igrač skoči. Svi su zato prestali da skaču, nego samo dignu ruke. Istina je da tu do kraja nije definisano šta je faul, ali insistirali su na tome da ne sme da se narušava prostor napadača za doskok. Juta je promenila svoj način igre jer su se plašili suđenja i plašili su se tih odluka, pa su ga puštali na prodor, a onda posle u seriji s Voriorsima više nije ni dobijao te faulove.
Ipak, činilo mi se da je kroz celu seriju sa Golden Stejtom bio “u daunu“. Da li je to zbog tih nedosuđenih faulova ili je nešto drugo u pitanju… Nisam ga viđao da poslednjih četiri ili pet minuta ne šutira, on je neko ko je stalno uzimao loptu i rešavao. U završnici ta poslednja dva meča nije skoro uopšte šutirao, a isto su ga čuvali, nije bilo nekog posebno agresivnog udvajanja, možda ponekog. Ne znam šta se događalo u njegovoj glavi tada, mogu samo da nagađam.
Getty Images/Tim Warner
U redu, malo smo se zapričali i pobegli od pitanja – zašto je bilo najteže čuvati baš Hardena i Lua Vilijamsa?
Recimo, Harden i Durent imaju šut koji ne možeš da odbraniš. Harden ti skoči iz step-beka, a ima jako telo i prvo te dobro “namesti“. Durenta ne možeš da ostaviš samog ni trenutak, non-stop ti pravi pritisak i moraš da budeš uz njega jer kada izgubiš kontakt s njim – to je koš. Zbog toga oni uzimaju dosta energije timskoj odbrani, u nekom momentu više ne znaš kako da ga braniš.
Lepo je objasnio Šampert, koji je specijalista za defanzivu: “Vidi, protiv takvih košarkaša igraš neku odbranu, trudiš se da ne praviš velike greške, da ne kasniš mnogo, a on će da ubaci svoje. Ti se trudiš da mu zasmetaš koliko možeš“. Sad, da li će on da postigne 30 poena iz 20 ili 25 šuteva, tu je razlika. To su igrači takvog kvaliteta da ti ne možeš da kažeš, kao u Evropi recimo, “Sada ću da zaustavim nekoga“. Na primer, Spanulis neće dati više od pet poena. Toga tamo nema. Spanulis će možda stati na pet-šest šuteva i neće više forsirati, a u SAD je kultura da kažu “e, sad ću da vas ubijem“ i onda ide još, još i još. Vidiš sada Lenarda, nikada nije toliko mnogo šutirao u karijeri kao sada.
A Lu Vilijams je jako specifičan igrač. Obično su dominantni igrači jaki i fizički, a on je mršav, lagan, dosta žilav doduše. Toliko dobro čita igru, uvek je napadački nastrojen i, ono što je najtipičnije, u potpunom je kontraritmu u odnosu na defanzivca. Sa njim ne mpžeš da se opustiš ni na sekund jer te prvo umrtvi, pa promeni ritam i onda šutne ili iznudi faul. Neviđen je u tome da iznudi faul. Baš je antikošarkaški sve što radi, ali ne mislim u negativnom smislu – lepo to sve izgleda na televiziji, ali kada ga čuvaš, primećuješ kako je kod njega sve kontra. Na primer, desnoruk, a slabiji mu je prodor u desnu stranu.
Thearon W. Henderson/Getty Images
A ko je tebi bio najteži čuvar i šta, osim fizičkih predispozicija i volje, definiše dobrog defanzivca?
Ispravno čitanje igre, da može da se isprati napadač i da je konstantan. Definitivno je Klej Tompson najbolji defanzivac sa kojim sam se susreo. Ima telo i kad hoće igra baš dobro, a on uvek hoće… Recimo, naš centar Vili Koli-Stajn – on može da bude najbolji defanzivac u NBA, može svakoga da isprati, ali problem je što nema fokus da igra non-stop kako treba i to ga sprečava da napravi iskorak. Klej igra svaku utakmicu tako i ne utiče mu napad na odbranu, dok Viliju napad utiče na odbranu, što ne bi smelo da se dešava.
Posle dve sezone sa Dejvom Jejgerom, sada je Kingse preuzeo Luk Volton. Jesi li imao priliku da razgovaraš sa njime?
Da, novi trener koji je u Lejkersima imao viziju sličnu našoj u Kingsima. Forsira brzu igru sa mnogo trojki i mislim da je dobar za nas jer je mlad i ambiciozan – biće posvećen i to je najvažnije. Nastaviće da gaji slobodu za igrače, uz uspostavljanje sistema i discipline u ekipi. Ništa za sada nismo razgovarali konkretno o mojoj ulozi, ići ću uskoro u SAD kada bude Letnja liga, pa ćemo svi detaljnije razgovarati.
Sećam se da si mi jednom prilikom rekao kako ti je Jokić dao savet da ne prestaješ sa radom kada se sezona završi. Videli smo i sada da si trenirao u Barseloni, sada u Beogradu – kako će ti izgledati leto?
Ne izmišljam toplu vodu – iz organizacije su mi dali plan treninga i po njemu radim. Pre svega je reč o poboljšanju fizičke spreme – istezanja, obraćam pažnju na gluteuse, skočne zglobove, naročito na levi list i radim dosta čučnjeva u raskoraku… Dakle, fokus na kondiciju i teretanu kako bih bio spreman za rad na terenu. Posle sezone sam imao dve nedelje pauze, a onda kreće lagano teretana, režim koji sam opisao traje tri do četiri nedelje i pri njegovom kraju postepeno se uvodi lopta.
Za sada je to lagano – dva puta dnevno po 45 minuta do sat vremena teretana i isto toliko košarka, šest dana u nedelji i jedan dan odmora. Onda je u junu plan da se koncentrišem na tri segmenta – dribling, brzina šuta, završnica. Taj košarkaški deo radiću sa Acom Matovićem (članom stručnog štaba KK Partizan) – prošle godine sam ga gledao kako trenira neke naše igrače, video sam njegov sistem u kojem obraća pažnju na detalje i trudi se da napravi treninge zanimljivim, što mi se dopalo.
Ezra Shaw, Getty Images SportBogdan Bogdanović
Sledeća godina poslednja je u tvom trenutnom ugovoru sa Kingsima, koliko ti to stvara pritisak?
Nemam neki pritisak, najiskrenije. Ja igram basket stvarno zato što ga volim i ne pravim sebi pritiske tipa “koliko para treba da napravim“. Uvek sam gledao na novac kao na sredstvo koje dolazi uz košarku i nastojim da uživam u svakoj raspoloživoj sekundi. Nije da ne gledam da što više zaradim, to nam je posao na kraju krajeva, ali nemam dodatni pritisak – igram svoju igru, uživam u košarci, nije fraza kada to kažem… Mada videćemo, možda se napravi pritisak kad se vratim u SAD (smeh), nije isključeno, ali nikada do sada u karijeri nisam osetio tu vrstu pritiska uprkos tome i što sam i sa Partizanom i sa Fenerbahčeom izlazio iz ugovora. Nisam razmišljao u stilu “e, sad moram ovo još jače zbog toga“. Ne, imao sam svoj ritam napretka za koji sam znao da će mi koristiti u budućnosti.
Meni se to ostvarilo, nekima nije. Posvećenost i treninzi jesu nužan preduslov, ali mnogi su bili posvećeni i vredni, pa nisu uspeli jer se na kraju računa pobeda u važnoj utakmici. Tu je i sreća faktor za uspeh, ima nekih činilaca koje ne možemo ni da izmerimo… Kada bi sve bilo programirano tipa “uradiću 100 sklekova, 100 trbušnjaka, imaću toliko ubačenih i onda će mi biti šut biti na 50%“, onda bi svi mogli da rade sve. To je borba između ljudi, ja moram svaku utakmicu da pobeđujem svoje protivnike, moram neprestano da se dokazujem ako želim da ostanem na vrhunskom nivou.
U svemu tome je i glava jako važna – kako bi objasnio svoj mentalni sklop po dolasku u NBA ligu?
Prvih tri meseca mi je bilo jako teško. I posle prvog treninga sam pomislio, nakon što nisam nijednom šutnuo: “Uh, je.. te, ovo nije za mene“. Niko da ti iskreira… Ali to je taj način igre “evo ti lopta, pokaži šta znaš“. I onda ti vodiš svoju politiku da se igra tvoja igra, da pozoveš pik-en-rol, neku svoju akciju. A neko drugi igra nešto svoje i prilično je individualno. Mnogo je dakle sve individualizovano i specijalizovano, ali ekipe koje su tako spojene mogu da naprave uspeh. Sa druge strane, generalni problem jeste što ogroman novac odlazi kod vrlo mladih igrača i oni se sve više fokusiraju na to, mlađi su provalili fazon i ne veruju više nijednoj organizaciji jer sutra možeš da budeš trejdovan – zato je najbitnije da imaš bazu, da imaš statistiku. I to se zna, nije to neka tajna, ne računajući jače ekipe i ostvarene igrače koji su se već ustalili. Videćemo hoće li se to promeniti.
Čitao sam nedavno tekst na HoopsHype u kojem se otkriva koliko su zapravo igrači “navučeni“ na društvene mreže, toliko da gledaju u telefone i u poluvremenu na svlačionici, pa i pred sâm izlazak na teren. Kakva je tvoje iskustvo sa time?
Ja uglavnom ne diram telefon, mada mi se ponekad desi, ali samo u NBA, u Evropi mi se nikada nije dogodilo da gledam telefon poluvremenu jer je fokus toliko maksimalan na samoj utakmici. Sada mi se dešavalo da proverim neke rezultate, pogotovo kada smo se borili sa Klipersima za plej-of, ali poruke nikada nisam pisao tokom meča. Svuda se to dešava, takva je kultura sada – marketing je jako važan, a u tom smislu su društvene mreže vrlo značajne, gleda se koliko te ljudi prati i kako se o tebi govori. Zarađuju se ozbiljne svote novca na osnovu postova na društvenim mrežama. Nema ko da skrene pažnju igračima da to možda nije baš ispravno, a i SAD sve toliko brzo teče da se to smatra nebitnim. Takav je svet, sve je tehnologija, jednostavno i brzo, idemo u tom smeru.
Da se vratimo na košarkaški teren, osvaja li Golden Stejt još jedan prsten?
Mislim da hoće jer su posle povrede Durenta još jednom pokazali koliko su zapravo jaki i koliko im je Kej-Di u isto vreme i bitan i nije bitan. Oni su podređeni Durentu, igraju za njega. Osvojiće jer su iskusniji i najbolji su u NBA. Ne znam ko će izaći s Istoka, ali mislim da bi Baksi imali više šansi samo zbog svog atleticizma i veličine igrača. Kada pogledaš direktne duele, mislim da Bledso može bolje od Laurija da čuva Karija. Ako se Durent oporavi, Milvoki može da stavi Janisa, Midlton bi možda mogao da se ‘kolje’ sa Tompsonom. Navijam za Milvoki, ali mislim da će Golden Stejt ponovo biti prvak.
Hajde malo da pređemo na reprezentaciju i na predstojeće Svetsko prvenstvo u Kini (od 31. avgusta do 15. septembra). Srbija je dobila rivale u prvoj grupi, to su Filipini, Italija i Angola, posle se ukršta sa grupom u kojoj je Španija. Kada je Sale Đorđević došao na mesto selektora, krenulo se od ne toliko velikih očekivanja, dok je sada situacija takva da ljudi sve češće konstatuju i maštaju “možda i Amere možemo da dobijemo ako smo kompletni“. Kako ćete se vi pripremati za ono što vas čeka?
Cela ta energija stvorila se zahvaljujući našim rezultatima u prethodnih nekoliko godina, ali i zahvaljujući našim individualnim karijerama u Evropi i NBA ligi. Jednostavno, kada vidiš da taj Lebron može da se pobedi, da je Jokić sa Nagetsima dobio Golden Stejt nekoliko puta, pa i mi kad pobedimo neke jače ekipe i jače igrače, pa Jokić koji je skoro došao do finala konferencije… Onda počneš da veruješ da možemo mi sa njima, ali moramo da budemo oprezni jer do te utakmice ima mnogo i nismo mi već u finalu, daleko je to. Mnogo je jakih ekipa, Grci sa Janisom s razlogom veruju da mogu daleko, jaki su i Španci, Francuzi… Mislim da je pogrešno fokusirati se na SAD, na protivnike generalno, već treba kao i uvek da gradimo svoju igru, pa da na osnovu svoje igre imamo razlog da budemo optimisti. Treba da odemo tamo u najjačem sastavu i da vidimo gde smo posle toliko godina i posle toliko drugih mesta. Mnoge su tu okolnosti – tim, povrede, sreća…
Kakvo je tvoje mišljenje o situaciji sa Nikolom Jokićem i misliš li da će igrati?
Ne znam da li će igrati, mislim da hoće, ne vidim razlog zašto da ne… Uvek sam za to ne treba nikoga siliti po principu “hej, moraš da igraš“. Treba čovek sâm da odluči. Mislim da niko od naših ljudi ne razume do kraja koliko je teško vratiti se u tim posle reprezentativnih obaveza. Eto, ja sam se povredio prošlog leta, malo izgubio poziciju u Sakramentu, može i nečija karijera da ode u drugom smeru. Da ja nisam mentalno jak, možda je moglo i meni da krene nizbrdo, pa da ne mogu nikad da se vratim na vrhunski nivo.
Ja igram za reprezentaciju zato što volim. Ne igram kako bi se to nekome svidelo, već zato što sam se tu poziciju zaslužio svojim igrama i zalaganjem još otkad sam bio mlađi. Izborio sam se za mesto i bilo bi mi mnogo teško da kažem “evo, slobodno je mesto“. Idemo da predstavljamo svoju zemlju, ali da sam druge nacionalnosti, isto bih razmišljao – ne igram zato što sam ogromni patriota ili kako bih dobio fanove na Instragramu ili zbog statusa u društvu, raznih gluposti ima… Kada bih stavio na papir, dobro je igrati za reprezentaciju, ali ima i lošu stranu, pogotovo kada igraš u NBA. Odeš posle u SAD i kasniš, oni se već od 5-6. septembra spremaju, sveži su i orni, a ti dolaziš umoran već na startu… Kada igraš u Evropi, po povratku sa takmičenja svi su na istom i imaš još petnaestak dana do prve utakmice, posle i dovoljno vremena da se oporaviš jer se igraju jedna-dve utakmice nedeljeno.
Oduvek sam voleo da igram za reprezentaciju i uvek ću igrati dok se tako budem osećao. Ako osetim u jednom trenutku da mi to nije to više, ja ću to i da kažem, pa ko hoće da se ljuti, neka se ljuti, mene neće biti briga. Igram iz srca i mislim da mi se zato i lepe stvari dešavaju. To je u osnovi moje mišljenje, da treba da se igra iz srca, a ne iz drugih razloga – zato što mora, zato što je sad dobra šansa za medalju ili da bude “neću da idem, loša je ekipa“.
Kada je reč o Joki konkretno, i on sâm zna da nam je potreban, znamo i svi mi da nam je potreban. Nadam se da će se odazvati pozivu, njegova je naravno konačna odluka, a mi smo tu da ga podržimo šta god da reši.
Pool, Getty Images Sport
Kod nas se često provlači da NBA timovi ne dozvoljavaju svojim košarkašima da igraju za reprezentaciju, Košarkaški savez Grčke direktno je i optužio Bakse da nisu dozvolili Adetokumbu da igra. Kako to zapravo izgleda?
Jednostavno je – oni daju igraču 20-30 miliona godišnje i sve ti je jasno. Posle toga ti objasne da hoće od tebe da budeš spreman i svež, da imaš još bolju sezonu i da ostvaruješ još bolje rezultate. Dakle, da opravdaš to što zarađuješ. Zbog toga je jako teško svima ugoditi. Ima i u NBA ljudi koji prate i razumeju evropska takmičenja, znaju specifičnu važnost za nas, ali ima i generalnih menadžera i gazdi koji ne znaju mnogo o tome i nemaju razumevanja.
Još jedna stvar, mi u Evropi smo uvek koristili reprezentaciju da se spremimo. Nemamo američki sistem u kojem možeš da uđeš gde hoćeš u salu, u teretanu, da radiš gde hoćeš, moraš mnogo detaljnije da planiraš. U SAD u kojem god gradu da si – samo okreneš agenta i zamoliš ga da ti rezerviše halu od petka do petka recimo, pozovi ovog i ovog trenera. On ti kaže “ovo ti košta toliko, ovo ovoliko“ i to je gotovo jako brzo, uz sve idealne uslove. Dok u Evropi dok dođeš, organizuješ se… Pa su treneri najbolji sa klubovima jer ne mogu kao u SAD da zarade dovoljno jedino od individualnog rada, što znači da treba da se prilagodiš i njihovom rasporedu. Mnogo je komplikovanije.
Koje su poteškoće sa kojima si se susreo u prilagođavanju na NBA?
Jezik ume da bude prepreka, ne znam ga savršeno i ne mogu ponekad do srži da dođem, pogotovo mi je to bio problem u prvoj godini jer se košarkaški sleng razlikuje u Evropi i SAD. Recimo, ja sam uvek u Feneru govorio “pass out“, dok u NBA kažu “kick out“ (prodor do koša posle kojeg se lopta izbacuje spolja na šut). Kada prevedeš, nema logike, ali zapravo ne treba prevoditi, već samo učiti engleski i govoriti ga, na njemu i razmišljati. Onda “nail“, onaj prostor oko penala, “restricted area“, zatim “nipple“ što znači bradavica – trojka u ćošku prvo ide ravno, a mesto gde počinje lûk nazivaju “nipple“. Ima još takvih primera, jedna od protivničkih ekipa igrala je akciju “hammer“, a ja nisam znao na šta se misli, mučio sam se sa terminima. Takođe, brojne su i akcije koje nazivaju po koledžima. Mi smo usvojili “UCLA“ npr, ali u NBA imaju skoro sa svih koledža po jednu.
Dakle, meni je trebalo neko vreme da se naviknem na neke reči i na brzinu. Ove godine mi se to nije dešavalo, ali prošle sezone sam u toku utakmice pokušao nekoliko puta da objasnim nešto saigraču i on me ne razume. A utakmica je živa stvar, ide akcija, nema vremena, ja hoću da objasnim da ne treba da ide u datoj situaciji ispod bloka, već da ću ja da pomognem – onda to ispričam na engleskom malo sporije, a on “molim?“ Reko’ “nema veze, igraj“, ha-ha-ha.View image on Twitter
Jedan od onih razgovora tokom kojih sam možda dva-tri puta pogledao pripremljena pitanja. Intervju je tekao prirodno, teme se nadovezivale i na kraju dogurasmo do 80 minuta Hvala, @LeaderOfHorde! Sutra (sreda) ujutru na @sportklub.41410:44 PM – May 20, 201922 people are talking about thisTwitter Ads info and privacy
Kakve su obaveze van terena u NBA ligi?
NBA je marketinški na najvišem nivou u svetu, jedna od najvećih sportskih organizacija. Posvećeni su tome da igrači prave reklamu za ligu, da nam drže predavanja o tome kako treba da se čuvamo, kako da čuvamo sportski integritet… Kako to konkretno izgleda? Nama bi možda bilo to suvišno da se kaže, ali tamo je mnogo mladih ljudi kojima treba objasniti. Suština je da ne treba da izlazimo do pet ujutru, da ne idemo kod nepoznatih ljudi jer ipak smo NBA igrači. Ponavljam, sve se brzo dešava i igrači zaborave da su zvezde, da na neki način nisu “normalni“, za druge smo tamo bogovi…
Na tim sastancima nas upozoravaju na drogu i alkohol, mnogo polažu na edukaciju igrača, nude i besplatno školovanje preko Unije igrača i posvećeni su. Toliko smo izloženi svemu i svačemu da je neophodno da nam to kažu. Dobar primer je Ol-star u Šarlotu, iz NBA su nam slali poruke da ne idemo na neke privatne žurke – i poslali ceo spisak na koje žurke ne treba da idemo, 15-16 ih je bilo. Probaju da uspostave sistem zaštite igrača, ali teško je nekima da se odbrane od svega toga.
Intervju preuzet sa portala Sport klub
Autori:Saša Ozmo, Danica Obradović
