Novica Veličković je u karijeri umeo bolne poraze da pretvori u poučne lekcije koje su ubrzavale sazrevanje
Nešto više od mesec nakon što je u Zemunu proslavljen 21. rođendan Novice Veličkovića, stigao mu je poklon čiju će potpunu veličinu spoznati tek kasnije.
Taj dar je zapakovao Duško Vujošević, a Milt Palasio samo stavio mašnu.
Posle „pika“ Novica se otvorio na šut za tri poena, dobio loptu i ostao sam u dvorani.
Niko iz Panatinaikosa nije mogao da sanja da će Partizan šut za pobedu velike utakmice tražiti preko dečaka. Udisaj znojavog kiseonika pomešanog sa nikotinom je prekinut negde duboko u plućima svih u Pioniru dok je lopta letela ka obruču…
Desetinu minuta kasnije oči dečaka u svlačionici Partizana bile su mokre. Dečaka koji nije osećao ništa osim razočarenja. Da jeste, osetio bi kako je upravo u tom trenutku odrastao.
Jedanaest i po godina kasnije, ponovo je doživeo težak poraz. Udarac drugačijeg tipa, ali istog intenziteta. Sada se, međutim, obratio saigračima koje je bolelo kao njega te novembarske večeri 2007.
Rekao im je da je ponosan, da je sutra novi dan, da je važnije kako se ustane nego koliko se puta padne…
– Preteško je – procedio je Veličković nekoliko minuta nakon što ga je 7.000 ljudi vređalo, a on zauzvrat stisnuo ruku protivnicima uz čestitke. – Iskreno čestitam Zvezdi na onako odigranoj utakmici, muški, sa kontrolom od samog starta. U takvoj situaciji ti ostaje jedino da pružiš ruku i čestitaš.
Nakon što se pozdravio sa rivalima, Veličković je ušao u tmurnu svlačionicu Partizana. Podigao je svakoga kome je glava bila pognuta nakon što su iz nje iščezli snovi.
– Saigračima sam rekao „sutra je novi dan“ – kaže Veličković. – Ono što imamo stvarno moramo da gajimo. Da se vratimo u dvoranu i da treniramo. Boli, ali to je to. Idemo dalje. Rekao sam ovim momcima – glavu gore. Biće poraza u karijeri, samo je bitno kako ustaneš posle ovoga.
Izvor Sportski žurnal
