Došao je kao bomba letnjeg prelaznog roka 2017, u nekoliko navrata najavio da je baš to onaj Zoran Tošić kakvog su navijači Partizana čekali i dočekali u Humskoj, ali se nekako uvek to “ali” provlačilo uz njegovo ime i učinak u crno-belom dresu. Najveći razlog za red dobrih, pa red neprimetnih Bambijevih partija svakako leži u činjenici da su ga povrede pratile kao zla kob praktično od momenta kada je odlučio da prekine inostranu karijeru i vrati se u klub u kojem se afirmisao pre desetak godina.
Posle teške povrede u julu protiv Radnika u Surdulici, Tošić se u finišu jeseni “na kašičicu” vraćao u kombinaciju za startnu postavu, a sada je posle maksimalno odrađenog pripremnog perioda ponovo stekao uslove da “mazi loptu” i gura svoj tim onako kako je to umeo i radio u moskovskom CSKA.
– Osećam se sve bolje i bolje. Imao sam povredu, vratio se pred kraj, ulazio po petnaestak minuta, pola sata. Sad mi je bitno da dobro odradim pripreme, uzmem malu pauzu kad je potrebno. Zadovoljan sam…
I da Partizan ove zime nije ostao bez Marka Jankovića i da Danilo Pantić zbog povrede tetive nije propustio kompletne pripreme, od Zorana Tošića bi se očekivalo da preuzme dirigentsku palicu u Mirkovićevom timu.
– Uvek sam spreman da direktno utičem na rezultat kad sam na terenu, da postignem gol, asistiram. Kad sam u igri, to svi mogu da očekuju od mene. Spreman sam da preuzmem odgovornost, nikad od toga nisam bežao.
Prekidi su uvek bili najjače Tošićevo oružje, a i sada na pripremama u Turskoj im poklanja mnogo pažnje.
– U principu, ritual mi je otprilike isti, izmerim nekoliko koraka za zalet, gledam da se isključim u tom trenutku. Odmaknem se dva-tri metra, ne merim kao Ronaldo koracima. Izolovan sam, fokusiran na loptu, na ta dva koraka, to je rutina, vežba. Mnogo pažnje posvećujem tome. I iskreno, uvek mislim da ću da zatresem mrežu.
– U Surdulici sam dao prvi gol iz penala u karijeri, a prvi sam izveo za mladu reprezentaciju 2009. protiv Rumunije i promašio. U Partizanu, poslednjih šest meseci u prvom mandatu, bio sam zadužen za jedanaesterce, međutim, nije bio nijedan. Po povratku u Partizan – uzeo sam da šutnem u Čačku, promašio i rekao sebi – drži se ti slobodnjaka. Sada je zadužen Rikardo, ako slučajno ne bude na terenu – šutnuo bih, zašto da ne. Ne guram se, ali slobodne udarce ne dam nikom.
Na kraju se Tošić osvrnuo na slobodno vreme koje on i njegova “ekipa” koriste uglavnom za igranje jamba.
– Saša Ilić, Stojke, Kića, Lola i ja igramo jamb, dobro se zabavljamo. Nisam igrao doskoro, do pre pet dana sam samo gledao, nisam verovao da su toliko zaluđeni, ali sad ih prvi čekam u sobi i kažem – ajde, počinjemo. Tu smo svi, otprilike, Saša najviše priča, uvek je najinteligentniji – nemoj da pišeš, požuri, spor si… Niko ne vara, ali Stojketov listić obavezno preračunam – uz osmeh je završio Tošić.
MALATIJA BILA ZAVRŠENA
TOKOM prošlog leta Zoran Tošić se praktično o svemu dogovorio sa turskom Malatijom, a onda je usledila teža povreda i cela priča je propala u trenutku.
– Moj agent je bio na razgovorima, sve je bilo dogovoreno i da se nisam povredio – sutradan bih otputovao. U principu, sada gledam da se što bolje pripremim, da svaki minut iskoristim, da “nađem” onu formu od pre povrede. Neverovatno je da za deset godina u inostranstvu nisam imao nijednu povredu, a sada dve, tri za godinu i po.
Izvor :Večernje novosti
