SUZNE oči Nenada Čanka prilikom dolaska na konferenciju za medije posle poraza ode Zadra, koji je bio njegov poslednji meč na klupi Partizana, čak i da nije ni reč progovorio, otkrile su mnogo toga. Ne samo da je, pre nego što je to i izgovorio, već bilo jasno da se povukao s jedne od najpaklenijih stolica u srpskoj košarci, ali ujedno i najpoželjnijih, već da ga je prevashodno zabolelo što nije pomogao Partizanu u uspravljanju na noge onako kako je želeo.
Nijednog trenutka, kao ni posle poraza od Krke, koji je takođe bio bolan, nije upro prstom ni u koga, niti u bilo kog igrača, niti u sportski deo, niti u menadžment kluba. Ceo teret neuspeha preuzeo je na sebe. Ne tako davno, u februaru 2018, kada je u Humsku stigao prvi trofej posle bezmalo četiri godine, Čanak je zasluge “raspodelio” na sve. Najmanje ih je pripisao sebi. To govori o njemu, kao o treneru, gotovo istovetnom kao što je bio i košarkaš – spremnom da igra za tim, da mu je tim, odnosno klub, iznad svega, i da zarad tima, ako je potrebno, treba podneti ličnu žrtvu, pa i onu najveću, što je i na kraju uradio.
Povukao se sa mesta šefa stručnog štaba, ostavljajući upravi i sportskom delu, čini se, ipak dovoljno vremena – bez obzira na to što je sledeća utakmica za tri dana (u Evrokupu), u Jadranskoj ligi je odigrano tek pet kola – da Partizan vrati na željeni put.
Sa kojim trenerom, s jedne strane je naravno važno, jer je ekipi neophodan kvalitetan stručnjak koji poseduje ne samo košarkaško znanje, već i umeće da povrati optimizam mladoj ekipi. Ali daleko važnije od toga je da taj koji sedne na trenersku klupu ima apsolutnu podršku svih u Partizanu, koju, istini za volju, njegov prethodnik odavno nije imao.
Zašto i kako je Čanak od perspektivnog i trofejnog trenera, jer je nacionalni kup, hteo neko da se složi ili ne, značajan trofej u svakoj zemlji, za samo nekoliko meseci doživeo strmoglavi pad do tačke u kojoj je njegov potencijal još letos, pre početka priprema, doveden u pitanje? U svemu tome, naravno ima i njegove krivice. Ali ruku na srce on je za svoju krivicu platio, na najpošteniji način. Podneo je neopozivu ostavku, što mnogo njih pre njega nije učinilo u sličnim situacijama. Nameće se pitanje da li ima još nečije, bar malo, od igrača koji su podbacili na terenu, selekcije tima, preko onih koji su bili za Čanka, ali i onih koji su bili protiv.
Odgovor nije važan toliko za javnost koja, logično, uvek želi sve da zna, ali nema preteranog uticaja na dešavanja u klubu, već je pre svega bitan za sam Partizan. Ne zbog prošlosti, jer ona kakva god da je bila, više trofejna, manje neuspešna, ne može da se menja. Ali može iz nje da se izvuče pouka zarad budućnosti.
A u budućnost kakvu je želi, Partizan jedino može da krene samo jedinstven. U suprotnom, sam trener i igrači, ma koliko bili dobri, bez potpore menadžmenta i sportskog dela, neće stići na cilj. Jer, istorija uči da klub, a ne pojedinci, osvajaju trofeje…
ČEKA SE ODGOVOR TRINKIJERIJA
JOŠ pre debakla od Zadra, kako su se nizali porazi, počela su nagađanja ko bi mogao da nasledi Nenada Čanka. Već u prvom talasu imena koja su zapljusnula kuloare pominjan je Andrea Trinkijeri, do polovine februara trener Bamberga, zatim Aleksandar Đorđević, Vlado Šćepanović, Aleksandar Kesar, Aleksandar Trifunović… Praktično, svaki stručnjak koji je trenutno slobodan… Navodno, sa Trinkijerijem je već uspostavljen kontakt. Mediji spekulišu da bi realizacija, ako do nje dođe, trebalo da usledi početkom nedelje…
