Došao je iz Zrenjanina u Partizan gde je proveo dva mandata, od 2000-2003, a potom od 2011. do 2013. godine
I pored vremena provedenog u Šahtjoru iz Donjecka i Moskvi, ističe da su mu najlepše godine života bile upravo u Partizanu i grčkom PAOK-u.
Po prirodi tih i povučen, Zvonimir Vukić je na terenu kao napadač bio sušta suprotnost. Za Partizanov sajt govori o Partizanu, PAOK-u, Saši Iliću i zašto nije otišao u trenerske vode.
– Meni su svih šest godina koliko sam proveo u Partizanu najdraže, jednostavno nijednu ne mogu da izdvojim, jer su one bile ostvarenje mojih snova. Tada se znalo da kada te Partizan zove, da si u stavu mirno i da je to takva čast o kakvoj samo može da se sanja. Ako baš moram da izdvojim neku godinu i utakmicu, to bi prvo bila 2003, kad sam bio najbolji strelac prvenstva sa 22 gola, a potom 2011. godina kad smo u komšiluku pobedili sa 2:0, a ja se upisao u listu strelaca. Ali kažem, svaka godina je u mom životu ispisana zlatnim slovima – rekao je Vukić.
Posle Partizana odlaziš u Šahtjor, Moskvu, a potom dve godine (2013, 2014) igraš u grčkom PAOK-u.
– To su najlepše godine mog života, Partizan i PAOK. U PAOK-u sam proveo prelep period, odlično sam igrao i ne postoji ništa lepše za jednog igrača i veća motivacija nego kad ti ceo stadion skandira ime posle dobrih partija. NJihovi navijači su poput Grobara fenomenalni, stadion je prepun za svaku utakmicu i ta energija nosi. Zato jedva čekam subotu da sve to ponovo osetim. Bratstvo, prijateljstvo, ista boja i strast.
Kad si igrao u PAOK-u, Vladimir Ivić je vodio mladu selekciju. Ti nemaš trenerskih ambicija?
– Vrlo brzo sam shvatio da to nije za mene – kroz smeh kaže Vukić, koji potom nastavlja:
– Ja sam se zato otisnuo u menadžerske vode. Voleo bi da se vrati ono vreme kada su deca odlazila iz prvog tima Partizana tek sa 23 i kasnije godine, a ne 16 ili 17. Čini mi se da se danas malo izgubila svest o tome šta je Partizan i kakva je privilegija igrati za takav klub. Deca treba da prođu sve selekcija i da sazrevaju kao igrači do neke dvadeset i neke godine, da bi u inostranstvo otišli kao već izgrađena imena. Sa 16 godina oni nemaju ni svest o sebi, a kamoli o klubu. Sa njima mora mnogo da se radi da bi se to poštovanje ne samo vratilo, već podrazumevalo kao nekad.
Saša Ilić će u subotu odigrati 791. utakmicu. Koliko se promenio od trenutka kad si ga upoznao?
– Sada više trči. Sale je legenda. Vrstan igrač i čovek, neko ko je uvek bio pozitivan i na terenu davao svoj maksimum. Tu nema mnogo priče.
