Antalijsko sunce, unikatan i neobično intenzivan fudbalski sajam na terenima duž Sredozemnog mora i igralištima u Beleku, Lari i Sideu, učinili su Tursku najprivlačnijom januarsko-februarskom destinacijom za delatnike u i oko najpopularnijeg svetskog sporta.
Nekad je bilo važno učestvovati, odnedavno i samo biti tu. Na licu mesta, pod čijim svodovima se otkrivaju nova poznanstva i kuju taktike za prolećne istine. Posle kojih ništa neće biti isto…
Vođeni tom idejom, put Azije zapucala su i dvojica partizanovaca – Damir Čakar i Goran Trobok.
Saigrači i saputnicim tri godine u crno-belom dresu, prijatelji iznad svega, vođeni proverenom praksom, rešili su da na delu vide šta se to sprema za proleće 2018.
– Uvek je lepo doći u Antaliju. Prilika da vidimo stare prijatelje, podsetimo se pomalo igračkih dana i osetimo kako dišu klubovi i tržište sadašnjice. Mnogo ozbiljnih i kompetitivnih klubova sa Balkana, istoka, srednje Evrope i Azije idealna su šansa za iskorak napred. Vredi biti na licu mesta – smatra Damir Čakar, čije donedavno angažovanje u Partizanu nije završeno sa jednom, već sa tri tačke.
Ima popularni Damac, crno-beli bombarder s kraja drugog i početka trećeg milenijuma, čime da se podiči i sa turskim iskustvima.
– Ličnu satisfakciju donelo mi je angažovanje Tavambe u Partizan. Ispunio je očekivanja, igra mnogo bolje nego po dolasku. Aktuelni prelazni rok najbolja je prilika za transfer preko granica Srbije i zaradu crno-belih. Donekle je nadomestio propuštenu 2016. godinu, čiji trag i dalje pritiska njegovu karijeru. Golovima protiv Videotona, Dinama iz Kijeva, u šampionatu, opravdao je renome pojačanja i jedne od najisplativijih investicija.
Pokušavao je Čakar, idejama, harizmom i imenom, da posle vanserijske karijere u kopačkama, zaore brazdu i na drugim poslovima.
Vodio je sportsku priču u Rudaru, pre više od decenije, skrasio se na kratko u Partizanu, u međuvremenu, sklopio i po koji posao na transfer planu.
Zanimljivo, nigde se nije zadržao, možda ga ovdašnja raja teško razume, ili Damac ne bi u kolo sa svakim. Otuda i pitanje – ima li mesta za Damira Čakara u fudbalskoj Srbiji?
– Ha, ha… Ne bih smeo da kažem nema. Nije to ni lako reći, još manje priznati. Prvo sebi, pa drugima. Tražim svoj put – odgovara znameniti Pljevljak.
Slično pitanje bdi i iznad karijere Gorana Troboka. Podgoričanin crno-bele krvi omeđio je najpre šta neće posle karijere u kopačkama i presekao:
– Neću u trenere, definitivno. Karantini, zimske i letnje pripreme, putovanja… Svega mi je preko glave, nedostajala mi je svih igračkih godina porodica i nisam više spreman na putešestvija slična onim u igračkim danima. Pokušavam, posle godina u Rusiji i Kini, da sa prijateljima spojim lepo i korisno. Imam sreću da su pojedini momci, poput mog velikog prijatelja Samedova, ostavili veliki trag u ruskom fudbalu. Golman Akinfejev, braća Berezucki, ulazili su u prvi tim kad sam završavao karijeru.
Nije, ipak, to vreme uporedivo sa današnjim. Izgubio je fudbal deo draži, dostupan u svakom trenutku, osiromašio je današnje generacije za nekada prepoznatljiv dah euforije i egzaltizma. Možda se slika, u nas, promeni s poslednjom jeseni…
– Lepo je što se budi naš fudbal. I raduje me da Partizan i Zvezda mogu i dalje u Evropi. CSKA jeste moćan tim i veliki klub, ali Rusi su nas odavno naučili da se nikad sa njima ne zna. Pred crno-belima je lepa šansa da ponovo razgale navijače – smatra Trobok, nekada uspešan prvotimac moskovskog Spartaka.
A dok ne podvuku crtu, bivši fudbaleri zapaženog traga u najpopularnijem sportu, imaće šta da vide i nauče u Antaliji.
Usput i da nauče, bez sujete i skupe nadmenosti. Baš kao u danima kad su gradili bogate karijere u kopačkama… I postali veliki.
