FUDBAL ili policija? Posle interesantne dileme koju je u ranoj mladosti imao Nemanja Miletić, odluka je prevagnula na stranu najvažnije sporedne stvari na svetu. Tokom jeseni prvi pik za “hapšenje” protivničkih napadača u timu Partizana bio je upravo 27-godišnji defanzivac letos pristigao iz Vesterloa, koji, u razgovoru za “Novosti”, otkriva da je na raskrsnici životnih puteva vrlo lako mogao da se opredeli za policijsku značku.
– Oduvek sam zamišljao da sam policijski inspektor. Sećam se da sam veoma želeo da upišem srednju školu u Sremskoj Kamenici. U tom periodu odrastanja mešale su mi se ambicije, i da nisam postao fudbaler, sigurno bih bio policajac. Srećom, i sada radim ono što volim.
Za razliku od šablonskih priča fudbalera kojima je lopta bila prvi rekvizit kad su prohodali, Miletić objašnjava da ga je nemirni dečački duh vukao na više strana.
– Lutao sam kao dete, išao sam na tri-četiri sporta. Trenirao sam košarku, karate, folklor i fudbal, ni sam ne znam kako sam sve postizao. Jedno veče su mi roditelji rekli – odluči se sine, ovako dalje više ne može. Sećam se da mi je to bila mnogo teška noć, plakao sam, nisam znao šta da radim. I odlučio sam se za fudbal, i nisam pogrešio. Posle porodice i devojke, danas je za mene fudbal najvažnija stvar u životu.
I kada je fudbal postao definitivno opredeljenje, bilo je potrebno određeno vreme da se iskristališe pozicija u timu.
– Bio sam špic na početku, i posle godinu-dve sam prešao na pozocoju beka. U Slozi sam definitivno “zacementirao” mesto u odbrani. Gde god sam bio, svuda sam igrao i skretao pažnju na sebe. Ali jedna želja je uvek dominirala kroz karijeru, a to je da obučem dres Partizana. Cela porodica mi je crno-bela, to “vučem” još od babe i dede. Nisam imao mogućnosti kao klinac da dolazim na utakmice u Beograd, jer sam imao, da kažem, ne baš lepo detinjstvo, ali sam gledao i pratio na televiziji sve utakmice Partizana.
Malo je poznato da je Miletić letos bio spreman da se uvuče i u ozbiljan problem s tadašnjim klubom kako bi ostvario dečački san i zaigrao za Partizan.
– Pravili su mi problem u Vesterlou, a ni ja nisam popuštao, uradio sam sve samo da me puste. Dobrih sedam dana je trajalo natezanje i na kraju je ispalo sve super. Sedam meseci sam u klubu koji volim, a osećam se kao da sam tu najmanje dve godine.
Pored igračkih kvaliteta, saigrači i struka u Partizanu se “kunu” u Nemanjin pobednički karakter.
– Volim utakmice kad je “moranje”, a takva je svaku u Partizanu. Osećamo svi pritisak, ali nikad nisam razmišljao o tome šta ćemo ako ne dobijemo, kao pred duel s Jang bojsom, kada su se neki uplašili šta ćemo ako ne pobedimo. Nikad mi tako nešto nije dolazilo u glavu, uvek razmišljam o tome da uđemo dobro u meč i pobedimo. To je nešto sa čime se rodiš.
