Samo za one koji kažu „vidi ga, duša mu u nosu“ i „vuče se terenom“.
Retko radi, ali kad radi – radi valjano. Kao sajdžija kad mu donesu razvaljeni budilnik. Rasklopi, pročačka, sklopi, navije i kaže:
„Evo, sad radi“.
E, tako je u poslednjih nekoliko utakmica izgledao Partizan bez i sa Sašom Ilićem na terenu. Vanvremenski kapiten, koji traku daje drugima, ali jedino on ima privilegiju da se zove liderom, opet je „opravio“ crno-bele, naterao ih na buđenje i – na njihovu sreću ili na žalost, to je tek dilema – pokazao da je endemska vrsta kakvih je u ovdašnjem fudbalu sve manje.
Ili čiji je usamljeni predstavnik.
Kad ne ide pas, daj loptu Saletu. Kad treba probiti bunker, daj loptu Saletu. Kad valja preuzeti odgovornost i šutnuti penal opet daj loptu Saletu. Tad Partizan najbolje funkcioniše. Jer, to je onaj fudbaler koji vidi budućnost, koji pasom razara protivničku odbranu i pravi višak, koji izmisli šansu. Kako s početka karijere, tako i na kraju.
Kao leptir, nikad ne znate gde će da sleti.
„Nekad mi se čini da ga deca što igraju s njim ne kapiraju. Saša vam je od onih igrača koji vide budućnost, tri pasa unapred on je već osmislio u glavi i tačno zna kako i kuda će lopta da se kreće. A ovi pored njega dok to shvate prođe voz. I onda ponekad ispadne da je Ilić kriv, pa se „jede“ čovek u sebi što akcija nije prošla“, govorio je svojevremeno jedan od članova stručnog štaba Partizana, čije ime, razume se, ne bismo da otkrivamo.
Da na stranu sklonimo mučna navijačka prepucavanja, nek’ idu u aut isto tako mučna (za gledanje) izdanja crno-belih na nekim stadionima i kad bi ostala samo dva detalja iz poslednje dve sedmice opet bi svedočila o veličini Saše Ilića i o fudbalu kao jednostavnoj igri. Ako znaš.
To je ono kad „broj 22“ u Elbasanu menja stranu i tera odbranu Skenderbega da se giba, a Miletiću, Ožegoviću i Sumi crta put do najbolje šanse na utakmici ili ovo juče, kad u Šapcu samom pojavom ubija u pojam defanzivce Mačve, tera ih da mu po dvojica posvete pažnju, znaju da će pre ili kasnije jednim potezom da okrene utakmicu u korist Partizana.
E, to je fudbal.
Za Sašu Ilića i za Partizan pohvalno. Donekle. Tu, na granici između pohvale i pokude, nalazi ce carinik koji pita ostale fudbalere u crno-belom:
„Zar je to toliko teško, zar vi ne možete isto?“
Mada, suštinski ovo nije pitanje za sadašnje Ilićeve saigrače, nego univerzalno za struku Partizana, od petlića, do omladinaca, pa i prvog tima, za sve rukovodioce koji su radili ili još rade u Humskoj 1, za sve one projekte bilo da se zovu Adem Ljajić, Nikola Ninković, Danilo Pantić, pa sad i mali Armin Đerlek, gde se gubi ta nit od talenta, koji nesumnjivo svako od pobrojanih poseduje, do igrača sposobnog da pravi razliku.
Od 2010. kad se vratio u srpski fudbal, znali su u Humskoj 1 da moraju da mu nađu naslednika. Ne ide. Možda je to nemoguća mislija. Ako je tako, tek onda ima smisla obnavljati ugovor sa jedinom pravim legendom kluba još od vremena Momčila Vukotića.
Dokle god bude mogao da opravlja budilike i šalje pasove koji bude ekipu iz letargije za Partizan će biti dobro.
„Ilića bi tokom prvenstvenih pauza trebalo slati u one komore gde se tela regenerišu, a ljudi podmlađuju, da bi nam se vratio u očuvanom stanju. Pošteno govoreći, za njega zamenu ne možemo da nađemo. Ni da proizvedemo, ni da kupimo. Dokle god bude mogao da hoda zaslužuje da bude na terenu. Zaslužuje i najveću platu. Ako je najbolji, a jeste, šta je sporno“, pitao se svojevremeno jedan funkcioner crno-belih.
Danas, kad se fudbal sve češće gleda kroz statističke kolone i dijagrame na laptopovima, kad se meri koliko je ko pretrčao, a ne da li je oplemenio igru, ostao je u Srbiji, izgleda, još samo Saša Ilić da, dva meseca pre 40. rođendana, zaljubljenike u ovaj sport podseti kako je to lako. I lepo.
Ako znaš.
