Nekako – opušteni. Tako su delovali svi članovi Skupštine Partizana koji su juče mogli da se vide u holu hotela Radison blu. Mesta gde je zasedala Skupština koja jeste – i to jednoglasno – donela važne odluke, ali koja je istovremeno za petak prolongirala najvažniju.
Ostoja Mijailović juče nije promovisan u predsednika Partizana. Ne jer nije dobio podršku članova Skupštine. Ona nije izostala. Već – jer je sam tako želeo.
U svojoj uvodnoj reči, još nekoliko dana kao „kandidat za predsednika Partizana“, Mijailovićje objasnio o čemu se tačno radi.
– I pre nekoliko dana u medijama sam nagoveštavao da prosto želim da se Skupština usaglasi oko nekih stvari. Pre svega oko izmena i dopuna statuta, jer želim da Upravni odbor, odnosno ja kao predsednik, imam neku vlast u rukama. Ja sam neko novi ko dolazi u klub. Takođe, ljudi iz privrede, bankarstva i javnog života, žele da uđu u klub. Ali samo, pre svega, želeli da se usaglasimo sa Skupštinom, pa i da svi prihvatimo i shvatimo da su potrebne radikalne promene. Jer situacija u kojoj se danas nalazi Partizan je najteža od 1945 – pričao je, maltene ne uzimaju dah, Ostojić.
Da bi objasnio koliko teška, poslužio se metaforom.
– Od kapitala imamo samo trofeje, istoriju i znak kluba… A dugujemo mnogo. Obaveze su jako velike.
I zato…
– Potreban nam je novi sistem, ali da bi se on sproveo, moramo da se dogovorimo sa ljudima koji su već u klubu. Sada nisam želeo da prihvatim njihov predlog i da već sada budem izabran za predsednika. Želeo sam da dobijem još tri ili četiri dana, da u prošireni Upravni odbor privučem neke ljude koji žele da uđu u klub.
Sve ovo ima jasan razlog.
– Želim da situacija bude jasna, da se svi bavimo svojim poslom, a ne nekom eventualnom opozicijom. Ne živi se od istorije. Ona treba da se pamti, danas uči kako u budućnost treba da radimo.
Ostoji zna i kako bi Partizan trebalo da radi.
– Potreban nam je novi sistem, želim da u klubu uspostavimo službe koje će da funkcionišu. Ali, pre toga ljudima moramo da isplatimo zaostale zarade. Da bih mogao da tražim odgovornost od njih, ljudi prosto moraju da budu plaćeni. Ne možemo da trošimo više nego što zarađujemo da bi klub postojao.
Pre nego što se prešlo na pitanja, Ostojić se još jednom zahvalio Skupštini koja je jednoglasno podržala njegov predlog, posle koga je ostala još da se u petak obavi ta formalnost, kako bi Partizan posle četiri meseca konačno dobio predsednika.
Prvo pitanje je bilo – da li donosi novac sa sobom, kolika su dugovanja Partizana?
Na drugi deo pitanja odgovorio je Milan Iskrin, potpredsednik kluba iz Humske koji je rekao:
– Ne bismo sada o tome, radimo završne revizije čitavog kluba. Na sledećoj konferenciji predstavićemo vam sve relevantne podatke.
Mijailović se nadovezao…
– Novca će biti ako budemo radili dobro i ako promenimo režim rada. Ali ako nastavimo da radimo na način kako funkcionišu svi klubovi u Srbiji, bez sistema, teško da će biti novca. On treba da bude proizvod našeg rada i angažovanja.
Koliko je razmišljao o ovoj funkciji i gde vidi najveći problem Partizana, bilo je sledeći „set“ pitanja za budućeg predsednika Partizana.
– Da sam čovek koji prihvata svaku ponudu, verovatno bih i sada prihvatio predlog Skupštine koja mi je dala jednoglasnu podršku i već bih sada bio predsednik Partizana. Prosto nisam čovek koji skače za prvom loptom, iako sam igrao fudbal a ne košarku. Dobro sam razmislio o svemu, dobro znam kakve su obaveze, a sada sam shvatio da ljudi koji su trenutno u klubu žele moj dolazak i žele novi sistem rada. Shvatili su da jedino tako možemo da izađemo na površinu.
Problemi…
– Klubovi u Srbiji, pogotovu Partizan i Crvena zvezda, najmanje koriste brend koji mogu da prodaju. Ne kažem da prethodni predsednici nisu pravilno vodili klub, prosto su radili po nekom drugom sitemu. Rad uvek mora da se isplati. Ne može jednu instituciju ili klub da vodi jedan čovek po svojoj volji. Mora da postoji sistem kao u ozbiljnoj kompaniji. Moramo trenera i igrače da oslobodimo pritiska javnosti, u smislu da li klub ima novca, kome duguje ili ne duguje.
Ponovio je…
– Obaveze kluba su visoke. Izaći ćemo uskoro u javnost sa tačnom cifrom, jer meni ne pada mi na pamet da uđem u klub, pa da mi neko posle kaže kako sam nešto loše uradio. Naravićemo presek, imaćete tačnu informaciju u kakvoj situaciji se nalazi klub i kako možemo od toga da se oporavimo. Mogu da garantujem da situacija može biti samo bolja, nikako lošija.
Dodajući da ova procedura mora da se prođe, Mijailović je nastavio priču:
– Statut mora da bude u skladu sa dinamikom koju želim da nametnem. Ne dolazim u klub da bih ostvario nekakvu imovinsku korist, to ostvarujem u svojoj firmi. Već želim da napravimo sistem i da se radujemo uspesima.
Jedna od promena Statuta na kojoj je insistirao je i povećanje broja – sa 13 na 19, uključujući i predsednika.
– Usaglasili smo se da u Upravnom odboru treba da sede sportisti koji su deo istorije kluba, ljudi koji su ceo život zaposleni u klubu, kao i osobe iz javnog života. I kada još jedno mesto popunim ja kao predsednik, po sadašnjem Statutu ne bi ostalo mesta da uđu i neki novi ljudi, koji bi eventualno doneli i neki novac kao budući sponzori.
Nije želeo da pominje imena. Samo je dodao:
– Želeo sam da bude 19 ljudi u Upravnom odboru, Skupština je to jednoglasno prihvatila. Imaću konsultacije i razgovor sa članovima Upravnog odbora, preneću im šta je stav Skupštine. Ne bih licitirao sa imenima. Možda dođe do promena, možda nekome odgovara, možda nekome ne.
Jedno je ipak jasno…
– To će isključivo biti ljudi koji će donositi nešto Partizanu. Ima mnogo ljudi koji žele popularnost i da se slikaju. Ali, ovo nije situacija za slikanje i popularnost, već da svi moramo da radimo danonoćno, ako hoćemo da klub živi i funkciniše. Svako ko voli Partizan imaće priliku da to i pokaže. Ako svi navijači pomalo pomognu klubu, možemo da budemo onaj stari Partizan.
I kada Partizan opet može da bude „onaj stari“, upitan je Mijailović.
– U petak krećemo da radimo. Sve zavisi od nas. Ja nisam Partizan, već deo tima, mašinovođa i nisam tu sam. Situacija će odmah biti bolja, jer već imamo nekoliko ugovora o sponzorstvu. Ali jako je bitno i kada pravimo takve ugovore kako taj novac plasiramo. Primetio sam da u proteklom periodu, kada su potpisivani sponzorski ugovori, obično krene pritisak od poverilaca, ljudi hoće odmah da naplate svoja prethodna potraživanja. Partizan je u začaranom krugu. Čim se pojavi neka pozitivna priča, oni kojima se duguje žele da napalate svoja potraživanja. Moramo sve da učinimo da točak koji se nalazi u blatu izađe na ulicu, da se novcem koji ulazi u Partizan pravi novac na osnovu koga će se servisirati obaveze, da pokrenemo klub.
Zaključujući priču, Mijailović je rekao:
– Partizan za mene nije posao i ovde nemam radno vreme. Svaki moj trenutak će biti posvećen Partizanu. Svo moje vreme koje imam će biti posvećeno Partizanu, na svakom mestu. Rezultate moramo da napravimo i situacija mora da bude bolja.
