Krv, znoj i suze – Novica Veličković o svojoj karijeri

Na šta prvo pomislite kada vam neko spomene Novicu Veličkovića?

Asocijacije su, verujem, raznolike. Ako ste navijač Partizana, sigurno se možete prisetiti legendarnih evroligaških partija, pogođenih ključnih šuteva, i mnogih drugih stvari. Međutim, ne morate biti “grobar” da biste prepoznali činjenicu da je Novica, pre svega, rođen kao ratnik i da je njegov nivo apsolutne fanatičnosti retko ko na parketu uspeo da postigne.

“Novica ubica” je jedan od onih za koje nema izgubljene lopte. I sa trideset i jednom godinom i nekoliko ozbiljnih povreda za sobom, on se i dalje baca kao sumanut po terenu, uleće glavom u reklame i krvari za crno-beli dres. Njegov pogled uvek jasno govori da se, kada dođete u njegovu kuću, na njegov teren i njegov grad, sigurno nećete naigrati dok god on ima snage u sebi.

Ove sezone, Partizan je drastično podmladio tim i doveo novog-starog trenera, Miroslava “Mutu” Nikolića. Veličković je jedan od retkih starosedelaca u redovima najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kolektiva, i na njemu je da novim, nadolazećim generacijama pokuša da približi to šta znači igrati za jedan klub takvog renomea.

Rešili smo da malo popričamo sa Novicom, i on je bio vrlo raspoložen za priču. Govorio nam je o svojim počecima, o zaboravljenim danima niželigaške srpske košarke, o Španiji, Turskoj i reprezentaciji, ali pre svega o sebi i o Partizanu. Pokušao je da nam objasni zašto i kako za njega ne postoje te izgubljene lopte koje sam ja spomenuo malopre.

Dame i gospodo, Novica Veličković.

VICE Srbija : Novice, tvoji košarkaški počeci vezani su za KK Drvomarket?

Novica Veličković : Ma, nama je to bilo u kraju pa smo tako i krenuli da igramo. Peđa Krunić nam je sećam se delio flajere – par godina kasnije, čovek osvoji prvenstvo Nemačke sa Bonom. Bila je to jedna talentovana generacija. Bane Ratkovica je recimo bio u Drvomarketu, on je 1985. godište i oni su bili prvaci Beograda. Ja sam bio sa Urošem Duvnjakom, bilo je dosta talentovanih igrača tu. Lepa košarkaška priča.

Kome si se ti tada, kao mlad igrač, divio od košarkaša?

Svi smo gledali Džordana! Ali u suštini, tada nije bilo Jutjuba, nisam imao kompjuter, nije bilo kablovske…kad sam kretao, meni se sviđao Aleksandar Čubrilo. Sećam se da mi je ćale na pijaci tada kupio neke kineske patike, kopije onakvih kakve je on nosio – imale su neki plavi motiv, neke suze, samo njegove su imali šest tih suza a moje dve.

Kasnije, voleo sam Đorđevića, Danilovića, Divca…Divac tu nekako ispred jer kao klinac mnogo gledaš NBA. Ali ipak, Đorđević i Danilović…Danilović se tu nekako izdvojio kasnije. I po igri, i po Partizanu, kad sam ja došao u klub on je bio predsednik. Dirka Novickog sam takođe gotivio, “imao sam ga” na ormanu što bi rekli.

Ti si prešao u Partizan kao petnaestogodišnjak. Kakav je to osećaj?

Pa, kakav. Dolaziš u jedan maksimalno organizovani klub. Sećam se da je bila jaka, vojna disciplina, da se puno radilo, išli smo na stadion JNA u teretanu, dosta je to naporno, znaš. Kiša, sneg, hladno, ti ujutru na trening, pa u školu, pa iz škole na drugi trening, pa nazad kući u Zemun autobusom. Roditelje sam retko viđao, oni su radili po ceo dan po dva-tri posla. Išao sam sam na treninge, oni bi dolazili na utakmice, prosto, rekli su mi, “šta si izabrao, to i radi i nemoj da kukaš”.

Kako su izgledali juniorski dani u crno-belom?

Ma, osvojili smo sve.

Ko je još bio sa tobom tada?

Bili su Borovnjak, Samardžiski, Đurković, Bakić, Medenica, Gajić, Srđan Živković, Tintor…bilo je tu igrača. Mi smo igrali juniorsku, ali igrali smo i sa mladim timom Partizana.

Da, tako je, Torlak. E taj tim nam je najviše pomogao, znaš. Jer, ja sam tri godine trenirao za prvi tim i igrao za mladi tim – nisam gubio vreme. Torlak je igrao prvu “B” ligu, ja se evo sad zezam sa ljudima ali meni se čini da je ta prva “B” bila jača nego sadašnji KLS. To su velike stvari za mladog igrača, igraš trideset i pet minuta, izigraš se. Mladi igrači nemaju to iskustvo, a značilo bi im. Mnogo bi im to značilo. Nama je to značilo – igrali smo kompletnu ligu, mi deca, protiv odraslih, starijih igrača.

Ti igrači koji su tada igrali prvu “B” ligu, čoveče…evo recimo, Davor Adam iz Pazove. Sigurno nisi čuo za njega, on tada ima trideset i pet godina recimo, ja šesnaest-sedamnaest. Gledaš ga, vidiš onako sporo hoda, verovatno radi nešto preko dana, ne znam. Ali ti njega dobij brate. Ti njega dobij. Ne možeš da veruješ kakav igrač.

Dođe ti brate lik od 130kg i ‘ajde, sačuvaj ga. Dobije loptu, krene da te “zida”, a ja četrdeset kila slabiji i sad nešto pokušavam. Znaš kakav je jedan lik igrao u Grockoj, dva metra, istetoviran, ja ga gledam brate, biceps, triceps i pitam se, “kako ću ja ovog da zagradim jebote”.

Ti ne možeš da veruješ koliko sam se ja namazao u tim ligama, koliko je to meni značilo. Ja igram sa juniorima, pa igram za mladi tim, pa treniram sa prvim timom, i ja sve to moram da izdominiram, glava mi ne da da igram na pola.

Izgleda da si došao u prvi tim dobro pripremljen. Koga si zatekao tamo?

Ti si se rano “istakao” tako da kažem. Bio je recimo onaj incident sa Hemofarmom…

Ah to sa Hemofarmom…to je vruća glava, znaš. Mi smo tu utakmicu čini mi se izgubili.

Da, izgubili ste u Beogradu.

Da, i eto, onda jedna reakcija njihovog stranca, Konlija, i onda Slavko Stefanović, meni se u tom momentu učinilo nešto, ne znam ni ja šta, odreagovao sam tako kako sam odreagovao, takav sam, takav sam i sad. Evo, imam trideset i jednu godinu, i što se kaže, nemam prijatelje u protivničkim ekipama kad igram.

Ali ipak, sa godinama sam se moram priznati malo smirio, da ne budem toliko impulsivan. Da ne reagujem van igre. Ranije sam znao van igre da napravim glupost, jer znaš, ne daš na sebe. To je prosto. Ja na sebe nikad nisam davao. I sad kad pričam mlađim igračima, ja im kažem, treba napraviti razliku između onoga na terenu i onog van terena. Van terena, tu je trener, ti ćutiš, slušaš, radiš, ali na terenu nikad ne dozvoli da ti se neko unosi, da te neko provocir, ti moraš na to da mu odgovoriš. Ima igrača koji igraju jako grubo, i ti ako mu dopustiš da te on iznese sa terena, on će te i pobediti. Ne mislim naravno da se ti sad ovde biješ, mislim na košarkašku priću.

Zaradio si ubrzo i nadimak “Novica Ubica”.

To je bilo posle jedne utakmice sa Cibonom. Tad sam za jako kratak period prelomio meč svojom agresivnošću, bacao sam se, ukrao par živih lopti, mislim da je to bilo ili polufinale ili finale Jadranske, Peđa Drobnjak je igrao za nas. Neko je dreknuo sa tribine “Novica ubica” i tako je ostalo. Mislim da sam za pet minuta dao petnaest poena, bukvalno sve na agresiju.

Da. Publika je to prepoznala, Partizanova publika je to uvek umela da nagradi.

Skoro me je neko pitao, hoćeš li uspeti da “zaraziš” ove sadašnje mlade igrače, i ja bih voleo da moje sadašnje saigrače “zarazim” sa time. Daj da se borimo, da se bijemo, pa i ako imamo manjka talenta, da ih slomimo željom. I ako tako bude neće nas dobiti. Ja im to stalno kažem – neće nas dobiti niko.

Oni koji dolaze u Pionir, oni treba da nas se plaše. Oni treba da znaju protiv koga igraju, da znaju da ih mi čekamo. Da ćemo im stati na put – da ću im jastati na put, i ja i ono dete od osamnaest godina koje tek treba da nauči kako da se bori.

Znaš, ljudi me pitaju, šta se bacaš koji đavo, šta će ti to. Ali znaš, ja volim…publika te nagradi, to ti uđe u krv i takav si. Evo sad protiv MZT-a sam se bacio, razvalio sam kuk, a lopta bre pola u autu bila. Ali meni je takav pristup dao – sve. Ja nit sam bio najbolji šuter, nit sam najbolje driblao loptu, sve što sam izborio u košarci izborio sam na taj način. Da bi postao starter Partizana, ti si morao da pokažeš borbenost – Dule Vujošević, recimo, je to umeo da ceni. Nedavno sam baš gledao neke svoje klipove, i video koliko sam napredovao, a sve zahvaljujući takvom pristupu.

Jedna od epizoda iz tvog prvog boravka u Partizanu koju svi pamte su promašen, pa pogođen šut za pobedu protiv Panatinaikosa.

To je bila moja prva sezona u kojoj sam bio starter, i tukla me je ozbiljna trema. Dobro, ne trema, nego pritisak – da li ću ja uspeti da opravdam očekivanja, sebe, trenera, svih tih ljudi, svih tih sedam hiljada ljudi koji dođu u halu da gledaju utakmicu. Ja sam prosto morao da pružim 200% svojih mogućnosti. Nikola Peković je tada isto krenuo da igra kao starter, to je bio prvi put da smo nas dvojica bili u glavnim ulogama, prvi put da on ne menja Kostu Perovića, a ja Drobnjaka ili Milojevića. Znaš, mi smo sad ti koji igraju.

Dule mi je posle rekao, “sledeća će ući”, i onda kada su novinari došli ja od plakanja i svega nisam znao šta da kažem, i samo sam rekao “sledeću ću ubaciti”. U tom momentu, naravno, nisam imao pojma da ćemo u Top 16 opet ići na njih, i da ću opet imati šut za pobedu. “Pekmen” se dole zaglavio, vratio, ja sam se digao, i kad je ušla, znači, da sam mogao, istrčao bih u dve sekunde do vrha “Pionira” i slavio. Kao da mi je neki teret pao, znaš, ti ostaneš sam i odmah pomisliš, “pre toga sam promašio”, opterećen si. Ali eto.

Posle Partizana, otišao si u Real, ali si pre toga imao jedno uspešno leto sa nacionalnim timom u Poljskoj. Tu si se, nakon zlata sa juniorima u Izmiru 2005. afirmisao i kao A reprezentativac.

Ta ekipa se gradila od 2007. kada nas je Moka uveo u prvi tim, pa preko 2008. i onih kvalifikacija što je za nas bila dosta velika stvar. Završili smo kvalifikacije sa samo jednim porazom od Finske, i došli na turnir kao ekipa sa prosekom godina 22.5.

I debitujete pobedom protiv Španije.

Kaži, kaži. Evo ja ću ako ti nećeš. Pa čoveče, kako te sastaviše tamo pred kraj.

Ma dobro, to ne znam ni dal’ bi ja svirao. Ali druge stvari su me tu bolele. Pa brate, gde onaj sudija da ne vidi onako blizu da je izašao, ej, mesec dana sam bio kao zombi posle, plakao dvesta puta, nisam spavao.

Šok, to je bio jednostavno šok. Mi smo bili bolji tu utakmicu, da smo igrali bilo gde drugde dobili bi 15 razlike.

Ali niste se dali do samog kraja.

Bilo je tu mnogo spornih odluka. Bilo je ono menjanje Ašika kad je navodno povredio oko, pa onda Hido Turkoglu dribla loptu i izađe od njega nogom u aut a to niko ne vidi, ali dobro, imali su oni dobar tim. Eto, Hido je jedan od najboljih evropskih igrača protiv kojih sam ikad igrao. Zaslužili smo to finale, ali eto. I to je život.

Mnogo me je to bolelo.

Tebe i sve nas. Vratimo se na Real. Odlično si počeo u Realu, ali u jednom momentu si prestao da igraš, i onda kada bi opet zaigrao, izgledao bi malo, znaš, ti imaš specifičan pogled na parketu, ali si ga tada izgubio. Izgledao si pomalo izgubljeno.

Znaš kako, ja nisam znao šta mi se dešava. Ali meni se desilo da od jednog od prvih igrača Reala – znači, ja živim svoj san – dođem do toga da ne igram. I mene je tu najviše bolelo što mi nije rečen razlog. I tad sam radio k’o ker, i trudio se da dominiram na svakom treningu, da se najviše borim, da se nametnem i vratim na teren, ali…

Nije prolazilo. Odluka trenera je bila takva, i to je to, nema tu mnogo priče. Ali eto, živeo sam taj neki san, cela hala me je volela u Madridu. Imao sam tu neku energiju, Ljulj je bio uz mene, Garbahosa, Rejes, sa svima sam imao sjajan odnos. A onda dođeš u situaciju da ne igraš. Ja klinac, kažem, samo mi daj da igram, ništa mi drugo ne treba, ne novac, ništa, samo da igram! I ja sam tu onda potonuo.

Tako si i izgledao.

Znaš kako je kad potoneš, ne možeš ni da se vratiš, ništa, da pogodiš nešto…a onda je došla i ona velika povreda. Međutim, tada dolazi Pablo Laso, čovek sa kojim sam imao odličan odnos, čovek koji me je razumeo u potpunosti.

On je bio spreman da ti pruži šansu?

On me je i zadržao. Bile su tu neke opcije u ugovoru, i on je insistirao da me Real zadrži. Ja sam se trudio 200% da igram kad god sam igrao za njega. Polufinale protiv Taukeramike sam igrao sjajno, koliko god sam mogao, ali protiv Barselone mi je noga otkazala skroz. Ni lekovi za bolove nisu pomagali više, samo sam čekao da se završi sezona i odem na operaciju.

Posle Reala si imao dugu pauzu. Koliko je bilo teško vratiti se u takmičarsku košarku? Ipak je to bila dosta ozbiljna povreda.

Pa vidi – došao sam po prvi put u situaciju da ja moram da menjam svoj stil igre, da se oslanjam na stvari na koje se nisam ranije oslanjao, da ja ne mogu da vučem loptu sa kraja na kraj terena kao što sam to umeo da uradim po trideset puta po utakmici.

Ti si morao ispočetka da učiš da hodaš, zapravo.

Najteži period koji sam imao, najteži. Dođem kući i kažem sebi, šta će ti ovo u životu. Ja ne mogu da se odrazim sa te noge, ne mogu nikoga da guram tom nogom, bežim iz kontakta…budim se i ležem da spavam razmišljajući o svojoj nozi, o svojem zdravlju, šta kasnije.

Prošlo je tih osam meseci, ja sam počeo da treniram sa Megom i na kraju i potpisao za njih, kod mog bivšeg saigrača Dekija Milojevića. Nisam osećao pritisak da moram da pokažem ništa, želeo sam samo da se vratim.

Mega je prepoznata kao klub koji daje šansu mladim igračima, ali treba spomenuti i ulogu koju Mega igra u reafirmaciji igrača kao što si recimo bio ti. I Marko Kešelj i Bobi Marjanović su tako obnovili svoje karijere, recimo.

Ja verujem da je moje prisustvo mnogo pomoglo Nemanji Dangubiću, Vasi Miciću, pa i Bobiju…ja sam bio neko ko može da ih vodi i ko može da ih oslobodi straha. Mi smo tada ušli u Jadransku ligu, igrali tesan plej-of sa Zvezdom.

Ja sam tu ispočetka učio da hodam, da skačem, da trčim. Znaš, jako je zajeban tu onaj prelaz iz hodanja u trčanje, kreneš da trčiš a noga ostaje za tobom. Totalna nebuloza. Ali, uspeo sam da se vratim i Deki Milojević mi je tu mnogo pomogao.

Bilo je predivno, predivno što se tiče života. Igraš za najveći klub u Evropi, najorganizovaniji, u predivnom gradu – ja Špance mnogo volim. Toliko su, za razliku od nas, opušteni. Nema nervoze, ne sviraju ti na ulici, jednostavno, uživao sam. Ne znam kako bih ti opisao, posle Beograda i Madrida meni je bilo mnogo teško bilo da igram košarku bilo gde drugde. Pakao je to bio u glavi prihvatiti da ti više nisi na tom nivou, i da nisi u tim gradovima.

U Bambergu se nisi puno zadržao.

Bio sam svež, rovit. I u glavi, i u telu. Nisam mogao da pružim sve od sebe. A i bila je jaka konkurencija, bila su još trojica na mojoj poziciji.

Bamberg je nenormalno organizovan klub, ali to su oni, Nemci. Tu nema da zafali ništa. Meni je…ma, znaš šta, ja volim život. Volim da sednem negde, volim svoje društvo, volim svoju porodicu, i ja nisam zaista navikao na toliku ozbiljnost koja je vladala tamo. Bilo mi je hladno, prazno, nije mi legla Nemačka. Ja mogu da igram Soni sat-dva, ali ne mogu brate sedam sati. A i vreme…bude kišno po mesec-dva. Mesec dana ne vidiš suv put pred sobom.

Dosta je to i drukčija košarka bila, koja meni više ne odgovara. Dosta se ide na fizičku snagu, na eksplozivnost, ima dosta igrača kao Kajl Hajns – centri po dva metra, ti ne možeš da veruješ kad ih vidiš, on skoči brate glava mu udari u obruč. Dosta je to bilo jako za mene u tom trenutku.

Onda opet Mega, pa si otišao u Trabzon gde si ostao godinu i po. Čuo sam da Trabzon nije neka spektakularna destinacija, kako ti je bilo tamo?

Oh, pa…znaš, cela Turska zna šta je Trabzon, i oni su uopšte poznati tamo, imaju tu neku reputaciju “ljudi iz Trabzona”. Oni mnogo vole svoj grad, svoju regiju, oni sebe zovu “kraljevima Crnog Mora”. Svi sa Crnog Mora navijaju za Trabzonspor u fudbalu, znači grad je toliko jako vezan za svoj fudbalski klub, ja to nigde ne videh. Ma to je neka brojka, oni imaju 6-7-8 miliona navijača. Svaki čovek u bilo kom trenutku kod sebe ima nešto od Trabzonspora – bedž, člansku kartu, bilo šta.

E sad košarkaški, to je malo drugačija priča. To nije kao kod nas, ne postoji neka velika tradicija, struktura, ima puno ulaganja ali nekako stihijski često. Stranci dominiraju, dosta mladih igrača se tu negde izgubi. Trabzon, kada sam ja došao, gotovo da nije imao košarkašku publiku. Sve je u fudbalu.

Mi smo za godinu dana uspeli da napunimo halu – igrali smo polufinale turskog prvenstva, što niko živ nije očekivao. Ma, nisu očekivali ni da uđemo u plej-of, pošto smo počeli sezonu sa valjda jednom pobedom u pet utakmica.

Imali ste i odličnu priliku da osvojite evropski trofej, koji vam je izmakao na neverovatan način.

I ništa onda, mi smo ih stigli, i na kraju nam čovek u poslednjem sekundu iz utrčavanja da onako od tablu…vidi, tvrdi koševi, tvrda tabla, znaš kako meko moraš da baciš to da ostane u košu…ma…to je isto bolelo. Al’ dobro. Život, jebiga.

A život u Trabzonu? Tamo su dosta konzervativni, zar ne.

Ne daju na sebe, prosto, na Trabzon, na regiju. Dosta tvrdo prihvataju sve ono što nije iz njihovog kraja. A i verski su mnogo jaki.

Pričali su mi da tamo nemaš gde ni pivo da popiješ.

Pa možda jedno-dva mesta u celom gradu od 750 hiljada stanovnika. Uopšte, nema mnogo sadržaja. Ima jedan tržni centar, hrana je dominantno njihove – kofte, kebabi…ja mislim da sam našao možda dva mesta gde imaš da pojedeš neku pastu, ili neku cezar salatu, ili tako nešto.

Tamo je isto oblačno, znaš. Preko leta je dosta velika vlaga, i ima dosta arapskih turista. Njima je tamo sveže i prijatno, kad uporediš sa njihovim uslovima. Valjda im prija tih trideset stepeni i visoka vlaga naspram klime na arapskom poluostrvu.

I onda si se, nakon Turske, vratio u Partizan. Kaži mi, zašto se ranije nisi vratio? Recimo, kad si odlazio iz Reala, ili iz Bamberga?

Meni je bilo bitno samo da se ja jednog dana vratim, bilo kada. U onom momentu bilo mi je najbitnije da igram košarku negde.

I kakav je osećaj vratiti se?

Pa osećaj je čudan. Otišao sam iz Partizana koji je uzimao trofeje i bio toliko dominantan da je bilo teško zamisliti da nas u Beogradu iko dobije, a vraćam se u tim koji je završio peti posle užasnog starta. Ali znaš, imao sam tremu pred prvu tekmu, čak i sa 28-29 godina. Znaš, jebote, izlazim ponovo pred svoje.

Ali ja sam to stalno zamišljao, da se vratim, da igram ovde – ma ja to jednostavno volim. Meni je navijanje, ambijent, sav ambijent koji vuče ovaj Balkan, ja to volim. Mrtve atmosfere, mene to ne može da napali.

Kako ti izgleda Partizan sada, i kako ga vidiš u budućnosti?

Sve je novo. Ekipa je maltene skroz nova, ostali smo Vanja (Marinković), Miha (Andrić) i ja. I kada je novo, tome treba vremena. Treba dovoditi mlade i perspektivne igrače, kao što je recimo Pecarski, evo i Sani Aranitović je tu. Treba tu strpljenja, i dosta gledanja unapred.

Ne želim da ovo zvuči kao fraza, evo ponavljam se, ali ja moram da ih “zarazim”. Moram. Oni moraju da shvate šta znači igrati za Partizan, kakva je to obaveza i šta to znači. Oni moraju da znaju da su na oku – odigraš loše, i odmah krene vređanje po društvenim mrežama, neke to pogodi, znaš, ti tamo možeš da pišeš šta god hoćeš. Oni moraju da shvate da od tih sedam hiljada ljudi u Hali, da barem 70%, ako ne i jače, njih zna košarku, da dolaze godinama tu, da su ostavili mladost na tribini, i da oni znaju da prepoznaju kvalitet, da te nagrade. A ta nagrada treba da se zasluži pružanjem maksimuma svaku moguću utakmicu.

Ako vodiš dvadeset i pet razlike, moraš da dobiješ trideset. Onaj zadnji šut, ne smeš nikoga da pustiš da ti šutne, koliko god vodio ili gubio. Ti moraš da znaš šta nosiš na grudima, i koliko je to značajno. Jer, mnogi veliki igrači su tu igrali. Ja se sećam kad sam ušao u prvi tim, pa gledam ko sedi u prvim redovima, pa se naježim. Vlade Divac ti tu sedi pa ti aplaudira. Đorđević, pa sa druge strane Duda Ivković, pa Željko Obradović. Pa Kićanović…sve je to Partizan. Sve je to ono što ga čini velikim.

Kako se osećaš fizički, posle svih ovih godina napora?

Dobro, dobro. Pokušavam da se čuvam, da se očuvam…

Misliš da imaš još par godina u sebi?

A nikad se ne zna. Od one povrede, ja ne gledam ništa planski iskreno. Ja plan imam samo za dan posle napora šta ću da radim i kako ću da radim, da vratim mišić, da se osposobim za sledeću utakmicu. Eto, tako meni prolaze dani. Od nedelje do nedelje, od utakmice do utakmice.

Ti si poznat kao igrač sa liderskim kapacitetima, dosta si glasan i na terenu, i sad kao veteran tokom tajm-auta. Da li možda jednog dana sebe vidiš kao trenera?

Pa ne znam pravo da ti kažem. Mislim, to je jako stresno, a ja sam lik koji očigledno ne zna da sakrije emocije. Voleo bih, ne kažem da ne bih, ali moraću da otkrijem da li ja to mogu. Znaš, treba preći iz glave sportiste, gde ti igraš i neko te plaća, u glavu trenera. Treba se tu presabrati, pođeš od onoga što ti kao igrač nisi voleo, valjda i kao trener nećeš voleti, pa onda vidiš kakav kadar imaš i šta ti možeš da izvučeš iz njega. To sve trenerski posao čini zanimljivim – ali i stresnim, kao što sam rekao.

Prvo moram da istaknem jednog saigrača. Ja sam kao igrač najviše napredovao kad sam trenirao sa Dejanom Milojevićem, i molio sam Boga da nikad ne igram protiv njega. Ta njegova snaga je bila nenormalna, ta energija, njegov skok, njegova želja da skine loptu…to verujte mi boli. Boli! Ja pričam ljudima, jel’ znate vi kako je to kad nedelju dana na treningu ne šutnete na koš? Non-stop sam u odbrani, ne mogu da ga odbranim, a sa druge strane ja osećam Duletov pritisak koji mi kaže “‘ajde bre odbrani ga više”. On i promaši i otkine sve pred sobom da dođe do lopte. Ta njegova želja za nadigravanjem…ma, ja njemu pokidam arkadu i on nastavlja trening istog sekunda, curi krv, nema veze, idemo…

Od ovih ostalih, ma bilo je paklenih igrača. Kad sam ja kretao, bio je recimo Matjaž Smodiš, on je bio jak k’o…ma čoveče njegova noga ko šest mojih. Bilo je bre igrača, pogotovo na četvorci. Bila je recimo borba sačuvati Garbahosu. Sačuvaj ga brate, njega nema trideset minuta onda ti za tri minuta ubaci četiri trojke i ćao. Pa čuvaš Teletovića koji šutira sa devet metara. Čovek je postavljen u napadu na osam i po metara, ti mu ne priđeš on šutne i pogodi. Pa onda Panatinaikos, Focis, Carcaris, Batist…pa Makabi. Meni daju zadatak protiv Makabija, jedini zadatak, da Nikola Vujčić ne primi loptu. Jedini zadatak. On ima stodvajes’pet kila, ja imam sto kila. On me digne na jednu ruku, na drugu primi loptu i kreira. Da 25 poena, uhvati 10 skokova i podeli neke asistencije. A ja brate, i zabodem ga, i sve probam, ne vredi.

Po meni, Evroliga je u to vreme kad sam ja počinjao imala takvu koncentraciju kvalitetnih stranaca…čoveče, Spliter kad je odlazio u NBA davao je po dvadeset i pet poena. Nađi mi danas novog Navara, novog Jasikevičijusa, novog Spanulisa. Jako teško. Jaka Lakovič, trideset poena u rukama kad hoćeš.

I svi ti ljudi ti dođu u Beograd, i mi očekujemo, i narod očekuje da ih dobijemo. Mislim, imaćemo mi podršku i kada izgubimo, ali brate, ja bih pobedim.

A neki domaći igrači, jel’ pamtiš nekoga?

Pa Milenko Topić, on recimo nije igrao “fizički” uopšte, a svaki put sedamnaest poena minimum. Neka utrčavanja, pa te kazni ovde, onde, to je takva pamet košarkaška neverovatna. Bilo, kako nije bilo…vidi, Milan Gurović je mogao da stavi trideset kad hoćeš. A visok je k’o ja, uđe u seriju trojki. Bilo je tih igrača koji su bili i jaki i talentovani. Pero Antić, Tadija Dragićević, Aleksandrov, Labović…i Jadranska Liga je tad bila strašno kvalitetna. Dođe ti Cibona, jaka Cibona, ili Olimpija recimo…

Žališ li za nečime?

Žalim za tom povredom, eto. To mi je jedina žal, a sve ostalo u životu…imam dvoje dece, imam divnu osobu pored sebe, moju Vanju…imam sjajne prijatelje, porodicu, oca, majku, sestru…meni u životu ništa ne fali.

Drago mi je da to čujem. Novice, hvala na razgovoru