IVAN Ćurković (15. mart 1944, Mostar) – ne zna se da li je bio uspešniji kao golman Veleža (220 zvaničnih utakmica), Partizana (419) i Sent Etjena (528) ili kao dugogodišnji funkcioner.
U karijeri koja je trajala duže od dve decenije branili ste samo za tri kluba?
– U Mostaru sam rođen, proveo sam tamo mladost braneći za Velež, koji je bio simbol grada. Temelj moje karijere udaren je u gradu na Neretvi. Imam i danas tamo mnogo prijatelja, posetim ga svake godine, pauzu od 11 godina sam napravio samo u onim, ratnim godinama. Velež je danas drugoligaš, ali je meni uvek u srcu.
Mostarci su nekako uvek bili bliži Dinamu, ali vi ste odabrali Partizan, zašto?
– Moram i to da objasnim. Moje simpatije jesu bile usmerene prema Dinamu, ali samo zbog golmana Irovića, koji je iz Veleža prešao u Maksimir. Bio mi je komšija i idol. Ipak, Partizan je bio nešto posebno, bio je za mene pre svega – Stjepan Bobek i ta velika generacija. Da ne pričam kako sam se osećao kada sam došao u tim na čijem golu je bio jedan Milutin Šoškić i kakav je to bio izazov za mene. Došao sam i u Beograd, kosmopolitski grad, gde sam sjajno primljen i gde i danas živim. Partizan je zato najbolji potez u mom životu! Otvorio mi je vidike, bio odskočna daska za dalju karijeru. A branio sam u tri kluba na više od 1.200 utakmica i nikada nisam dobio ni žuti ni crveni karton. I da se pogrešno ne shvati: ovo nije udvaranje Partizanu, ali je istina da ja nikada ne mogu da mu se odužim!
* Sent Etjen vam je bio treća i poslednja fudbalska stanica?
– I pun pogodak. A malo je nedostajalo da odem u Bastiju, čak sam i pristao da odem na Korziku, bez nekih većih ambicija. Ali sudbina je drugačije htela. Povredio sam se u dresu Partizana baš u Mostaru i morao u bolnicu. A onda me je pozvao novinar Jovica Veličković i rekao da poznati menadžer Ukrajinček želi da me vodi u Sent Etjen. Kako ništa nisam potpisao za Bastiju, odlučio sam se za Sent Etjen, isključivo iz sportskih razloga. I nisam pogrešio. Osvojili smo četiri šampionske titule, tri puta Kup Francuske, tri sezone sam bio kapiten, igrali smo finale Kupa evropskih šampiona.
* Po okončanju karijere ostali ste u fudbalu, naravno, u Partizanu?
– Bio sam predsednik fudbalskog kluba od decembra 2009. do maja 2016. i za to vreme smo osvojili osam titula šampiona i šest puta bili pobednici nacionalnog kupa. Međutim, trofeji su jedna stvar, ali je za mene još važnije ono što smo ostavili. A ostavili smo ove prostorije u kojima sedimo (razgovor vođen na stadionu Partizana), izgradili smo sportski centar, koji je jedinstven, a napravljen je u teškim vremenima i vlastitim sredstvima. I treća stvar je što u tim turbulentnim vremenima, kada su se gomilali fudbalski problemi, a kao posledica privođeni, saslušavani i hapšeni mnogi funkcioneri, niko iz Partizana nije bio na tom spisku.
* Kako onda objašnjavate “rat ruža” u Partizanu, bilo je mnogo problema, ružnih reči dveju suprotstavljenih strana?
– Fudbal nije politika, prosveta, biznis, u fudbalu ima mnogo emocija. I interesa. Postoje tri stvari koje je teško kontrolisati. Prva su emocije jer niko ne može da izmeri ko više ili manje voli klub. Dalje, tu je novac koji dolazi i odlazi, a mora da bude u legalnim tokovima, koja neravno mora da se kontroliše. I najzad – ljudi. Sportski funkcioneri su uglavnom direktori, biznismeni, profesori… I oni postaju javne ličnosti, samim tim postaju važni ne samo u klubu već i u društvu. A taj teret je teško nositi. Neki žele da ostanu u klubu po svaku cenu jer je to njihova egzistencija. Ja tih, socijalnih problema nemam, imam i francusku penziju i poslove izvan fudbala i zato sam kao funkcioner radio isključivo na volonterskoj osnovi.
Ćurković i Škorić Foto: T. Mihajlović
* Osećate li se kao pobednik, s obzirom na to da je vaša struja na čelu Partizana?
– Ne, tu nema pobednika. Bitno je samo da svi moramo da radimo u interesu Partizana.
* Ni FSJ nije mogao bez vas?
– Dugo godina sam bio prisutan, uostalom, fudbalski savez je deo mene. Od dececembra 2009. do maja 2016. godine sam bio potpredsednik FSS i predsednik Komisije za međunarodne kontakte, pre toga osam godina član IO FS Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, a 2001. i član tročlane selektorske komisije FSJ sa Vujadinom Boškovim i Dejanom Savićevićem. Mislim da je Tomislav Karadžić najbolji predsednik otkad ja blisko poznajem prilike u fudbalskom savezu, a prvi put sam u njihove prostorije kročio davne 1960. godine.
* Bili ste i predsednik Olimpijskog komiteta Srbije (7. 3. 2006 – 24. 2. 2009), kakvo je to iskustvo i koliko je drugačije voditi fudbal i biti “otac” svih sportova?
– Iskustvo je različito, ali to je porodica kojoj pripadaš. Lako sam se uklopio s obzirom na iskustvo koje sam već imao. I opet ja o onom što smo ostavili iza sebe. Najveći uspeh je što smo izdejstvovali, a to je bila ideja Đorđa Perišića, da osvajači olimpijskih medalja dobijaju nacionalne penzije. Tri puta smo generalni sekretar Predrag Manojlović, Perišić i ja bili na razgovorima sa premijerom Vojislavom Koštunicom, da bi posle toga predlog bio usvojen u Vladi. Kasnije smo to proširili i na svetske i evropske medalje, na predlog Milice Stojadinović, u to vreme predsednice Udruženja reprezentativaca.
* Dobili ste mnogo odlikovanja i priznanja, ali je sigurno najveće što vas je u red viteza s Nacionalnim ordenom Legije časti (mart 2005) promovisao predsednik Republike Francuske Žak Širak?
– To je zaista veliko i jedinstveno priznanje, mali je i broj Francuza koji su ga dobili. Takođe, promovisan sam u red viteza sa Nacionalnim ordenom zasluge, koji je u rangu Legije časti, koji mi je u martu 1987. uručio predsednik Francuske Fransoa Miteran. Izabran sam i za počasnog građanina grada Sent Etjena i odlikovan dva puta zlatnom medaljom. Ponosan sam i na zlatnu medalju za sport i omladinu od francuskog ministra za sport i omladinu Aklena Kalmea, kao i što sam imenovan za počasnog konzula Sejšela u Jugoslaviji – Srbiji
REPREZENTATIVAC 19 PUTA
* U REPREZENTACIJI ste branili 19 puta, da li ste zadovoljni učinkom?
– Zadovoljan sam, konkurencija je bila jaka, a igralo se i mnogo manje utakmica nego danas. Nije bilo lako stati na gol u konkurenciji Vukčevića (Hajduk), Radovića (Željezničar), Mutibarića (Vardar), Škorića (Dinamo), Kneževića (Radnički Niš), Jantoljaka (Rijeka)… Bio sam učesnik OI u Tokiju, kapiten reprezentacije Jugoslavije na MI u Izmiru kada smo osvojili zlatnu medalju…
DVA IZGUBLjENA FINALA KEŠ
* DVA puta ste branili u finalu Kupa evropskih šampiona i oba puta pognute glave napuštali terene, u Briselu i Glazgovu?
– S Partizanom smo izgubili od Real Madrida 1966. (2:1), a deset godina kasnije Bajern je pobedio Sent Etjen sa 1:0. Obe utakmice su izgubljene jer oba kluba tada nisu imala veliko internacionalno iskustvo. Sličnost je bila i u tome što su u oba slučaja svi govorili: samo da uđemo u finale. I kao da smo se time zadovoljili. Veliki timovi, poput Reala na primer, pišu samo pobede. I ona je jedino važna, pogotovo u finalu.
