Pet dana. Toliko je trajalo izgnanstvo Dembe Seka iz takmičarskog pogona Partizana posle onoga što se desilo prošle srede, kada je pred celim kolektivom udario Nikolu Čumića. Dan kasnije Saša Ilić ga je sklonio iz tima, za vikend je Senegalac preskočio gostovanje u Pančevu, a već u utorak je vraćen u kadar. Prema izveštaju Telegrafa, u subotu protiv Čukaričkog gotovo sigurno će biti na terenu. Teško je ne primetiti da ovaj kalendar više liči na administrativnu pauzu nego na stvarnu disciplinsku meru.
Pet dana nije kazna, to je formalnost
Udarac saigraču pred celom svlačionicom nije stvar koja se zatvara izvinjenjem i jednom preskočenom utakmicom u Pančevu. U ozbiljnim klubovima takav incident povlači jasnu i vidljivu posledicu, ne zato da bi se igrač slomio, nego zato da bi ostatak grupe znao gde su granice. Partizan je ovog puta povukao najmekšu moguću liniju: izvinjenje, novčana kazna i brz povratak u sistem.
Problem nije u tome što je trener spreman da oprosti. Problem je što je oprost došao pre nego što je bilo kome u ekipi postalo neprijatno. Novčane kazne će morati da plate i Sek i Čumić, ali novac u ovakvim situacijama retko zaista boli. Boli pozicija u timu, boli minutaža, boli javna poruka. Ničega od toga ovde nema.
Autoritet Saše Ilića na tankoj liniji
Saša Ilić je mesecima tolerisao Sekove ispade, i za vreme Srđana Blagojevića je krilni napadač pravio slične probleme, pa je logično pitanje koje se sada otvara: ako je ovoliko bilo dovoljno da se vrati, šta će biti sledeći put? Trener koji popusti posle najtežeg incidenta u sezoni gubi deo manevarskog prostora za sve ono što dolazi. Nije stvar u tome da je Ilić pogrešio što je razgovarao sa igračem. Stvar je u tome što je razgovor očigledno vođen pod pritiskom koji nije dolazio samo iznutra.
Jer teško je verovati da se Sek sam od sebe setio da je pogrešio, a da ga je šef stručnog štaba, nakon mesecima tolerisanja, baš sada prihvatio nazad bez ikakvog spoljnog uticaja. Da li je iza odluke menadžer, neko iz uprave ili nešto treće, to Partizan nije dužan javnosti da objašnjava. Ali javnost ima pravo da sumnja, jer razvoj događaja ne nudi drugo objašnjenje.
Ekonomski račun koji više ne staje
Ovde postoji i deo priče koji se često zaboravlja, a vrlo je prizeman. Partizan je planirao da Seka proda. Suspendovan igrač, međutim, ne vredi onoliko koliko ste zamislili u letnjim kalkulacijama. U tom smislu, brzo vraćanje u kadar ima i hladnu finansijsku logiku: igrač mora da igra da bi mu cena ostala u životu. Ako je deo odluke doneo i taj račun, onda ni svlačionica ni navijači ne dobijaju disciplinsku priču, nego trgovinski potez umotan u mir.
Nije ni to nužno sramota, klubovi tako funkcionišu. Problem je kada se takav potez prodaje kao vaspitna mera, a svima je jasno da nije.
Kako će grupa pročitati ovu poruku
Najveći rizik nije ni Sek ni Ilić, nego ostatak ekipe. Čumić je dobio udarac i novčanu kaznu, Sek je dobio pet dana pauze i novčanu kaznu, pa onda povratak u ekipu kao da se ništa krupno nije desilo. Svaki igrač u svlačionici sada ima jedan novi podatak: granica je elastična, a elastičnost nije ista za sve. To je informacija koja ne nestaje posle jedne pobede nad Čukaričkim.
Partizan je ovo mogao da reši i duže, i kraće, i strože, i javnije. Umesto toga, izabrao je najtišu varijantu, onu koja ne pravi scenu, ali ne postavlja ni red. A u klubu u kojem se iste priče ponavljaju pod različitim trenerima, tišina retko znači da je problem rešen. Najčešće znači samo da se čeka sledeći.
