Na sajtu Volimpartizan.rs i ove sezone možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić:
PARIZ, DRUGI ČIN
Neke pobede se dogode tako mirno, neprimetno gde samo vidiš dva boda i ništa spektakularno u tome, i postoje one posle kojih, makar na nekoliko dana, počneš da veruješ da je svet ipak u nekakvom balansu, da se neki trud tek sada isplaćuje, nadamo se u ratama.
Ova protiv Milana bila je od ovih drugih. Devetnaest godina Partizan nije pobedio na otvaranju Evrolige. Devetnaest godina je sasvim pristojan period, dovoljno dug da dete krene u školu, završi je, upiše fakultet i stigne da shvati da ni od toga nema neke naročite garancije za budućnost, kod nas, ruku na srce tu garanciju nemaš ni kada doktoriraš.
A onda 92:76. Bez neke velike drame. Bez defibrilatora je srce uspostavilo svoj pravi ritam. Bez tradicionalnog partizanovog običaja da od dobijene utakmice u poslednjih pet minuta napravimo kandidaturu za Kanski festival u kategoriji psihološkog trilera.
Pobedili smo, normalno, ubedljivo, gotovo nepristojno zrelo. Toliko da je prosečan navijač Partizana negde sredinom poslednje četvrtine verovatno počeo da se osvrće po stanu tražeći skrivenu kameru. Milano smo ispratili sa 16 razlike, a Karlik Džons je veče završio sa 20 poena, 10 asistencija i ni jednom izgubljenom loptom, pa mu je Evroliga sasvim logično uručila titulu MVP-a prvog kola. Nula izgubljenih lopti, hej znate li ta to znači u Partizanu, posle svega na šta smo navikli. Čovek očigledno još nije do kraja upoznat sa lokalnim običajima, ali nemojte mu ništa govoriti, neka ostane stranac ali neka igra ovako kapitenski.
I pojačanja su, bar na prvom ispitu, pokazala da nisu došla u Beograd isključivo zbog noćnog života, ćevapa i fotografije ispred Hrama Svetog Save. Lamar Stivens, Kevarijus Hejs, Kajl Olmen, za sada sve deluje kao da je Penjaroja uspeo da napravi ono za šta nam je donedavno bila potrebna prilična količina vere: ekipu u kojoj svako otprilike zna zašto je na terenu. Posebno je primetno što svaki igrač ima minutažu koja mu je nepogrešivo dovoljna da pokaže ono najbolje, Arijan Lakić tačno zna da ima svoju pravu meru bez pritiska ako promaši, Luka Vildoza je shvatio da mora da se dokaže možda malo više nego ostali, zbog svoje istorije, i ruku na srce to odlično radi.
Nećemo se, naravno, zaletati. Jedno kolo nije sezona. Ali posle prvog kola imamo jedan prilično neobičan problem, dopalo nam se. I sada bismo još.
Srećom, Evroliga nema mnogo razumevanja za umerenost, pa nas je već u drugom kolu poslala tamo gde se ljudima vekovima od prevelikih očekivanja dešavaju zanimljive stvari.
U Pariz. Grad svetlosti, ljubavi i revolucija. Grad u kojem je giljotina svojevremeno bila prilično efikasno sredstvo političke komunikacije, pa bismo mi večeras ipak da ostanemo na košarci iako je kod nas politička komunikacuja vraćena u period francuske revolucije.
Neka bude manje Robespjera, više Karlika. Mada, gledajući šta se ovih dana dešava kod nas, možda ni ta istorijska distanca između Beograda i Pariza nije onolika koliko bismo voleli. Ali ostavimo glave na ramenima. Bar do podbacivanja.
Pariz svoju evroligašku sezonu nije otvorio onako kako je zamišljao. Oni večeras traže prvu pobedu. Mi drugu. Oni popravni. Mi potvrdu. Neće biti lako. Pariz ima ekipu dovoljno brzu i atletsku da svako opuštanje kazni pre nego što stignemo pravilno da izgovorimo Champs-Élysées. A imaju i jednu dodatnu sitnicu, igraju kod kuće.
„Adidas Arena“ večeras neće biti Beogradska arena. Neće biti onog zvuka posle trojke zbog kojeg protivnički plej na sekund zaboravi da li je došao da organizuje napad ili da evakuiše zgradu, ali možda je to i dobro, da vidimo kako ovaj novi Partizan izgleda kad ostane sam sa sobom, bez dvadeset hiljada suflera, bez porodice sa tribina koja svakom igraču vrlo argumentovano objasni gde je pogrešio, treneru koga da uvede, a sudiji čime se njegova majka bavila pre trideset godina. Samo košarka, Penjaroja i njegovi ljudi.
Naše večerašnji Napoleona, Karlik Džons, doduše, nadamo se sa nešto uspešnijim evropskim pohodom od originala.
Protiv Milana je pokazao da ume da komanduje terenom kao pravi general, pa mu večeras ne tražimo Austerlic. Pariz će biti sasvim dovoljan. A Vaterlo, ako nije problem, možemo da preskočimo, dosta smo mi istorijskih poraza sami sebi priredili. Ali priznaćete, posle Milana, možda prvi put posle dugo vremena ne moramo unapred da razmišljamo o kapitulaciji, čudan osećaj, navići emo se, a Pariz nam, priznajmo, daje previše materijala da bismo se ponašali ozbiljno.
Oni imaju Ajfelov toranj, mi imamo Avalski.
Njihov je viši, poznatiji i milioni ljudi dolaze da se fotografišu ispod njega. Naš je jednom srušen, pa ponovo podignut i stoji iznad Beograda kao prilično dobra metafora ovog kluba, možeš da ga srušiš, ali nemoj mnogo da se iznenadiš ako ga ponovo zatekneš na istom mestu. Zato večeras ne moramo baš da osvajamo Ajfelov toranj, dovoljno je da se posle četrdeset minuta na Avalskom zavijori crno-bela zastava. Francuska kapija, simbolično nazvana Trijumfalna ipak verujemo neće biti dovoljna da Pariz izađe kao pobednik, jer pravi Pobednik skoro sto godina stoji na Kemegdanu, gleda preko Save i Dunava kao čovek koji je video dovoljno imperija da više nema potrebu bilo kome išta da dokazuje. Neko će reći da je Champs-Élysées otmeniji, moguće, ali u Knezu bar niko ne pokušava da vam naplati kroasan dvanaest evra i ubedi vas da je to kulturno nasleđe.
Želeli bismo da večerašnja igra našeg kluba bude toliko lagana i lepa skoro kao Sena koja vekovima romantično protiče ispod pariskih mostova dok se zaljubljeni fotografišu u sumrak. Ne želimo baš da se ovog puta ugledamo na Savu koja pokušava da protiče pored Beograda na vodi dok mi još pokušavamo da utvrdimo da li smo dobili novi deo grada ili je grad dobio novog vlasnika. Možda nemamo Luvr, imamo Narodni muzej, možda je tako bolje, jer bismo sa našom srećom Mona Lizu stavili na rekonstrukciju, radovi bi kasnili tri godine, cena bi se udvostručila, a na kraju bismo svečano otvorili ram.
Ali Pariz ima Mona Lizu, ženu koja se više od pet vekova smeška kao da zna nešto što mi ne znamo, posle Milana se pomalo smeškamo i mi, samo što naš osmeh nije misteriozan kao njen, već onaj pravi sa iskrenom emocijem, a to je valjda jedino važno. Lepota one igre protiv Armanija možda baš neće naterati Luvr da Mona Lizu spusti u depo i oslobodi zid za Penjarojinu tablu, ali za naše standarde, bilo je blizu.
A kad smo već dragocenosti, mi bismo večeras nešto sasvim skromno, ne tražimo dijamante, samo da iz „Adidas Arene“ neprimećeno iznesemo jednu pobedu, ako može bez alarma i Interpola kao Pink Panteri. Dva boda su sasvim dovoljna. Uostalom, znamo adresu od prošle godine, sada samo da vidimo da li smo zapamtili šifru od sefa.
I zato večeras manje gledajmo samo semafor u prvih pet minuta, a više ono što se ne upisuje u statistiku. Kako reagujemo kada Pariz napravi seriju. Kako izgledamo kad nema Arene da nas podigne. Da li i dalje dodajemo loptu kada ne uđe prvi šut. Da li Penjarojina ekipa ume da bude Penjarojina ekipa i 1.800 kilometara od Beograda. Jer ako ume onda prvo kolo možda nije bilo samo jedno lepo septembarsko veče. A u Beogradu, za par nedelja bi u tom slučaju mogla da počne još jedna zanimljiva sezona. Ona sezona u kojoj će neki od onih koji su letos svečano odlučili da im sezonska karta više nije potrebna, pa ćemo se ipak sresti ali kod tapkaroša. Život ima neobičan smisao za humor. Zato nam večeras ne treba osvajanje Pariza.
To su već pokušavali daleko ozbiljniji ljudi od nas, pa se nije svaki vratio zadovoljan.
Nama treba četrdeset dobrih minuta košarke.
Pariz je, kažu, grad svetlosti.
Hajde onda da vidimo koliko crno-belo može da zasija.🖤🩶🤍
Autor: MARIJA ANDRIĆ
