Karlik Džons protiv Olimpije nije samo dominirao — pokazao je da voli Partizan. A to je ono što ga čini posebnim
Ovaj čovek voli Partizan. Ne govorim o profesionalnom respektu prema klubu koji ga plaća — govorim o onome što sam sinoć video iz prve utakmice u Areni ove sezone: osmeh koji ne može da se glumi, komunikaciju sa navijačima oko terena koja nije za kamere, radost koja izbija iz svakog poteza. I upravo zato je Karlik Džons trenutno jedan od najoljih plejeva Evrolige. Talenat je oduvek imao — ali sinoć protiv Olimpije pokazao je i ono što se ne uči: gde mu je srce.
Ono što statistika ne može da uhvati kod Karlika Džonsa
Dvadeset poena, deset asistencija, četiri skoka. Brojevi su tu, i biće ih u nekom advanced stats izveštaju gde će se meriti PIR, efikasnost, plus-minus. Sve to je istina, ali ništa od toga ne objašnjava zašto je Beogradska arena sinoć skandirala “MVP” već u trećoj četvrtini utakmice u kojoj Partizan još nije rešio pitanje pobede.
Karlik igra košarku koja je istovremeno hladnokrvna i strastvena — kombinacija koja praktično ne postoji. Kada preuzima poslednji šut, licem mu ne prolazi ni trunka nervoze. Kada asistira saigraču za lagano poentiranje, reaguje kao da je i sam pogodio. Kada Vildoza pogodi trojku iz njegovog pasa, prvi trči da ga zagrli. Ovo nisu male stvari — ovo je razlika između tima koji igra ZAJEDNO i tima koji igra JEDAN PORED DRUGOG.
Zašto je Karlik Džons drugačiji od svih pređašnjih lidera Partizana
Bilo je velikih Amerikanaca u Humskoj. Bilo je onih sa impresivnijim prezimenima, možda i sa boljim pojedinačnim partijama u pojedinim mečevima. Ali Karlik ima nešto što nijedan od njih nije imao u ovoj meri — ima ATMOSFERU sa navijačima. To čuveno “spuštanje slušalice”, “osmeh na ruci”, pokazivanje ka tribinama nakon što razbije rivala — to nisu koreografisani gestovi. To je čovek koji uživa što nosi ovaj dres, i publika to prepoznaje instant.
Sinoć sam video igrača koji se ZABAVLJA na terenu. Ne u onom američkom “showtime” smislu gde se ide na kamere — nego kao dete koje je konačno došlo do svoje omiljene igračke. Karlik ne igra košarku iz obaveze, on je igra iz zadovoljstva, i ta razlika se vidi u svakom driblingu, u svakoj asistenciji, u svakom kontaktu sa saigračima.
Kajl Olman je posle meča rekao ono što je svima očigledno — Karlik je izvanredan. Vildoza ga je nazvao igračinom. Kada saigrači tako pričaju o nekome, to je već poluutakmica dobijena pre nego što lopta krene u vazduh.
Šta prva pobeda na startu Evrolige znači za Partizan
Devetnaest godina. Toliko je prošlo od poslednje pobede Partizana u prvom kolu Evrolige, one iz 2007. protiv Barselone. Kroz Humsku su za to vreme prošli treneri, generacije igrača, uprava se menjala više puta nego što se stigne izbrojati — a start Evrolige je uvek bio ista priča. Neka bolna, neka razočaravajuća, uvek podsetnik da smo malo dalje od vrha nego što bismo želeli da priznamo.
Sinoć je taj obrazac slomljen. I slomio ga je tim koji je unapred otpisan, koji nije ušao ni u jednu ozbiljnu projekciju kao faktor, koji je trebalo da bude “prijatna dopuna” evroligaškog kalendara. Onda dođe Đoan Penjaroja, dođe Karlik u ovakvoj formi, dođu borci spremni da poginu jedan za drugog — i najednom Milano izlazi iz Arene sa 16 razlike i pitanjima na koje nema odgovor.
Jedina stvar koja me brine oko Karlika Džonsa
Moram da budem iskren, jer navijačka euforija ne sme da zamagli glavu. Prošla sezona nas je naučila jednu bolnu stvar: Partizan bez Karlika nije isti Partizan. Instant pad forme kada se povredio, instant povratak nade kada se vratio na parket — to je moć jednog igrača, ali je i opasnost jednog tima.
Ako je Karlik SRCE ove ekipe, šta se dešava kada srce stane? Evroliga je maraton, ne sprint. Četrdeset i više utakmica, plus ABA, plus domaći kup, plus utakmice reprezentacije za pojedine igrače. Đoan Penjaroja mora da nađe način da rasporedi njegove minute, da ga sačuva, da tim ne postane potpuno zavisan od jedne aure — koliko god ta aura bila spektakularna.
Jer sinoć u Areni video sam nešto što bih voleo da traje ceo mart, april, maj. A da bi trajalo, Karlik mora da bude zdrav u maju kao što je bio sinoć.
Kada strani igrač postane Partizanovac
Ima jedna stvar koja me je sinoć posebno pogodila. Posle jedne od Karlikovih majstorija, kamera je uhvatila kako se okreće ka tribini i pokazuje osmeh na ruci — a onda su navijači to isto uzvratili njemu. Bila je to razmena između igrača i publike koja se ne vidi često. On je nešto SVOJE za tribine, ne još jedan Amerikanac koji će za dve sezone otići u NBA i zaboraviti kako se izgovara “Partizan”.
Ne kažem da će ostati zauvek — profesionalni sport ne funkcioniše tako. Ali dokle god je ovde, on nije samo najamnik. On je NAŠ. A to je nešto što se poslednji put osećalo pre mnogo, mnogo sezona. Retki su igrači koji uspeju da za tako kratko vreme postanu deo klupske DNK — Karlik je to, i to bez ijedne kalkulacije, prirodno, iskreno.
Šta dalje za Karlika Džonsa i Partizan
Ne znam koliko će ova sezona trajati, ne znam gde je granica ovoga tima. Znam samo da je Karlik Džons trenutno u formi u kojoj mnoge stvari deluju moguće. I znam da bih voleo da ovaj osmeh sa terena traje što duže — jer ga zaslužujemo, i on ga zaslužuje, i ova Arena ga zaslužuje.
Ono što ne znam, i što me stvarno kopka — da li je ovo vrhunac Karlika Džonsa ili tek početak? Njegova prošlogodišnja povreda mi ne izlazi iz glave. Ako se ovaj čovek očuva, ako Penjaroja bude mudar sa minutima, ako tim nastavi da igra za njega kao što on igra za tim — ne znam koliko će daleko ovo otići. Ali sinoć u Areni sam prvi put ove sezone osetio da granice zapravo ne moraju da postoje.
