Sedam bodova posle osam kola i pretposlednje mesto na tabeli Superlige nisu brojke koje se u Humskoj lako progutaju. Baš zbog toga je izjava Ljubomira Vorkapića, nekadašnjeg napadača crno-belih, teža od svake analize forme. Kada čovek koji je sa Partizanom podigao titulu kaže da se klub bori za opstanak i da je „napravljena lakrdija od jednog od najvećih klubova na ovim prostorima“, to nije novinarska hiperbola. To je dijagnoza iznutra.
„Partizan se bori za opstanak“ — bez ublažavanja
Vorkapić u razgovoru za Mozzart Sport nije koristio uobičajene diplomatske formulacije. Kada je čuo da se u javnosti „eventualno“ pominje borba za opstanak, odgovorio je direktno:
„Nije eventualno, Partizan se bori za opstanak! Nazovimo stvari pravim imenom. Svi se slade kad treba da igraju protiv Partizana. Evo u sledećem kolu idu u Surdulicu. Pa Zvezda nije uspela da pobedi tamo, ko garantuje da će ovakav Partizan uspeti.“
Ovo nije rečenica koja se ispisuje olako. Ali brojke joj ne daju za pravo da bude odbačena. Partizan je za osam kola dobio svega dve utakmice, a gostovanje u Surduliciu je test koji na papiru izgleda rutinski samo dok se ne pogleda kome se ide u goste i kako izgleda ekipa koja tamo putuje.
Nema igrača, nema sistema, nema lidera
Ono što Vorkapić izvlači kao suštinu problema nije rezultat, nego prazna struktura ispod njega:
„Partizan nema igrače, koji su to igrači? Ekipa nema nekog jasnog lidera, možda tri četiri igrača iz aktuelnog tima mogu da iznesu ozbiljnu sezonu, kod ostalih to ne vidim. Ali ajde što nemaš igrače, nemaš ni sistem. Kako da se stvore novi igrači, ko da dođe u klub koji se raspada?“
Ovo je jedan od onih momenata kada bivši igrač prstom pokaže tačno tamo gde boli. Nemati kvalitet je jedna stvar. Nemati okvir koji bi taj kvalitet stvorio ili sačuvao je nešto drugo. Partizan je više puta u novijoj istoriji video kako se dobra ideja na papiru raspadne čim treba da se pretvori u sistem. Vorkapićeve reči u toj slici nisu iznenađenje, one su nastavak obrasca.
Demba Sek i svlačionica koje više nema
Najoštriji deo intervjua tiče se Senegalca Demba Seka, jednog od najavljivanih pojačanja.
„Kakav je to igrač? Donese više štete nego dobrog. Da je igrao u mojoj generaciji Partizana, već bi odavno dobio batine. Ne bi bio sa nama uopšte u grupi! Jednom bi mu se skrenula pažnja, da nije sam na terenu, da treba da igra za tim, a već sledeći put bi dobio batine. Neko bi mu izlupao šamare u svlačionici.“
Ostavimo po strani jezik iz drugog vremena — poenta je ozbiljnija od šokantne slike. Vorkapić opisuje odsustvo interne discipline i hijerarhije u svlačionici, mehanizma koji je nekada kalibrirao mlade igrače pre nego što ih navijači i tribine počnu da zvižde. Kada takav mehanizam ne postoji, klub se oslanja isključivo na trenera. A trener sam po sebi retko može da nadomesti ono što bi trebalo da bude kultura sredine.
Vorkapić je otišao i korak dalje, prizvavši Ivicu Osima:
„Zamislite da Demba Sek ovako igra kod Ivice Osima, pa na tribinama bi bio odavno! Rekao bi mu: ‘Sine, nisi ti za fudbal, uzmi loptu pa sa njom u cirkus pa žongliraj’.“
To ime u Partizanovom kontekstu nije slučajno. Osim je sinonim za red, granice i jasnu ulogu. Kada se u istoj rečenici pominje aktuelni napadač i takav autoritet, poruka je jasna: problem nije samo u igraču, nego i u onima koji su ga pustili da ovako izgleda na terenu.
Uprava, Skupština i pitanje odgovornosti
Vorkapić se osvrnuo i na organizacione okvire, konkretno na Skupštinu kluba i epizodu koja mu, očigledno, ne izlazi iz glave:
„Kakvo je poniženje za Partizan da na Skupštini kluba više glasova dobije Milka Forcan od jednog Predraga Mijatovića? Da jednog Mijatovića teraš iz Partizana, koji radi u Real Madridu, tvorac Realovih Galaktikosa, ko ovde koga za***ava? Koji su to ljudi u skupštini, pa za ovo neko mora da odgovara, to je krivično delo!“
Ovo su reči bivšeg igrača, ne pravna kvalifikacija, i treba ih čitati kao takve. Ali suština koju iznosi ne može se zameriti: Partizan više ne može da priušti sebi luksuz da odbija stručna imena iz sveta u kojem su nešto značila. Klub koji je pretposlednji na tabeli nema kredit za takve odluke.
Poruka koju je poslao na kraju je ono što ovoj priči daje težinu:
„Ne zanima mene koji ljudi će da rade u klubu, ali moraju da budu odgovorni za svoje poteze. Ne sme Partizan da bude pretposlednji na tabeli. Ukaljali su ime slavnog kluba.“
Kada te Zvezdaš u kafiću sažaljeva
Možda najbolniji deo Vorkapićevog izlaganja nije o taktici, ni o transferima, ni o Skupštini. Nego o percepciji.
„Postali smo parodija od kluba, koji svaki tim iz Superlige gleda da nakanta kad ga sretnu na terenu. Počeli su igrači Zvezde da nas sažaljevaju, što je meni kao Partizanovcu najveće poniženje. Kad mi Zvezdaš u kafiću kaže: ‘E, navijao sam za vas protiv Vojvodine‘. Dođe mi da zaplačem.“
To je onaj sloj krize koji se ne meri bodovima. Kada rivali prestanu da te se plaše i počnu da te žale, gubiš nešto što se u tabeli ne vidi, ali se u istoriji kluba pamti. Vorkapić je i sam to prepoznao i pokušao da se ogradi od jeftinog pljuvanja:
„Znam da je sada je najlakše pljuvati po Partizanu, ja to ne želim, niti to radim, ali urgiram da nešto mora da se promeni.“
Vojvodina, protiv koje je Partizan prošlog vikenda izgubio 2:3 u Humskoj, u ovoj priči služi samo kao ogledalo. Vorkapić, koji je i sa Lalama bio šampion, procenjuje da Novosađani „imaju bolji tim od Partizana i to se vidi“, i da su na domaćoj sceni odmah iza Crvene zvezde. Za crno-bele je to podatak koji boli više od samog rezultata, jer opisuje razliku u nivou, a ne u trenutnoj formi.
Ono što ostaje kada citati utihnu
Vorkapićev intervju nije tekst koji donosi novu činjenicu. On donosi nešto teže: potvrdu iz kruga onih koji su Partizan nosili na leđima da situacija nije pretpostavka, nego stanje. Kada bivši šampion kaže da nema volje ni da gleda utakmice i da isto misli „90 odsto bivših igrača“, to nije emotivna eskalacija. To je signal da se raskorak između kluba i njegove sopstvene istorije proširio do tačke u kojoj ćutanje više nije lojalnost.
Partizan sledeće kolo ide u Surdulicu. Ako Vorkapić greši u proceni, tamo će to postati vidljivo. Ako je u pravu, u Humskoj više neće biti prostora da se stvari zovu privremenim imenima.
