LIČNI STAV: Željko Obradović je u Pioniru pokazao šta znači poštovanje

Željko Obradović je u Pioniru pričao kratko, ali je otvorio mnogo veću priču o ljudima bez kojih Partizan nije isti

Piše: Volimpartizan.rs

Postoje govori koji traju nekoliko minuta, a ostanu prazni, i postoje kratka obraćanja u kojima stane ceo karakter čoveka. Ovo što je Željko Obradović uradio na klinici Dušan Duda Ivković spada u drugu vrstu, jer nije govorio da bi ga čuli, već da bi javno sačuvao red stvari u srpskoj košarci: ko je kome bio učitelj, ko je kome otvorio vrata i ko zaslužuje da mu se ime izgovori naglas.

U Pioniru, pred trenerima iz zemlje i inostranstva, pred Dušanom Alimpijevićem i ljudima kao što su Petar Božić, Nenad Čanak i Marko Barać, taj trenutak nije bio protokol. Na ovogodišnjoj klinici među predavačima je bio i Obradović, a višeminutni aplauz koji ga je dočekao samo je pojačao težinu onoga što je potom rekao. Čovek kroz život nauči da razlikuje obaveznu rečenicu od iskrene zahvalnosti. Ovo drugo se ne glumi.

Željko Obradović i Duško Vujošević: u jednoj svesci cela linija znanja

Najjači detalj nije bio aplauz, niti sama činjenica da se u Pioniru okupila ozbiljna trenerska publika. Najjača je bila sveska. Kada Obradović kaže da je Duško Vujošević bio čovek koji mu je poklonio svesku sa predavanja Aleksandra Nikolića i da je čuva i danas, to nije anegdota za lep kraj govora. To je čitava linija znanja sažeta u jednom predmetu.

Vujošević u toj priči nije pomenut samo kao legenda Partizana i evropske košarke, niti samo kao čovek koji je bio pomoćni, pa glavni trener Partizana. Pomenut je kao karika bez koje ni jedna veća priča o ovdašnjoj košarci nije potpuna. Veliki trener se meri trofejima, veliki čovek time koga ne zaboravlja. Ko ovo svodi na puku sentimentalnost, po meni promašuje samu srž sporta.

Željko Obradović je za Edina Avdića rekao ono što košarka često zaboravi

Jednako mi je važno što se nije stalo na Partizanovoj unutrašnjoj liniji sećanja. Obradović je pomenuo i Edina Avdića, čoveka za koga je rekao da je na svoj način snažno uticao na košarku i da su ljudi preko njega zavoleli ovu igru. To je rečenica koju ne bih tek tako preleteo, jer javna zahvalnost prema sportskom novinaru i komentatoru retko dobije ovakvu težinu.

U sportu se najlakše pamte oni sa klupe i parketa. Mnogo ređe se javno priznaje značaj ljudi koji su umeli da objasne igru tako da je publika oseti, razume i poželi da joj se vrati. Biće onih koji će reći da se na košarkašku kliniku dolazi po akcije, ne po emociju. Ne slažem se. Ako ne razumeš ko je sve gradio košarku pre table i markera, onda će ti i najbolja akcija ostati samo zanat bez duše.

Željko Obradović je podsetio da Partizanovo pamćenje nije folklor

Partizan ima naviku da se poziva na svoju istoriju, ponekad i previše lako. Ali postoji ozbiljna razlika između toga da legendu upotrebiš kao dekor i toga da javno priznaš dug. Ovo u Pioniru ličilo je na ovo drugo. Nije delovalo kao protokolarni red zahvalnosti, već kao svesna potreba da se stvari postave na svoje mesto.

Važan je i ambijent. Pionir, višeminutni aplauz, treneri iz različitih generacija u istoj sali — to je bila idealna scena da se kaže nešto ljudsko, a ne samo taktičko.U vremenu kada se košarka često pakuje kao proizvod, ovakvi minuti vrede više od još jedne oktobarske pobede koju ćemo do proleća zaboraviti. To možda zvuči previše tvrdo, ali stojim iza toga.

Željko Obradović je otvorio pitanje šta mlađa publika danas prepoznaje

Tu je i jedina tenzija koja mene zadržava na ovoj priči. Nisam siguran da današnja publika, posebno mlađa, uvek vidi težinu ovakvih scena. Za deo ljudi to će biti samo emotivni završetak predavanja. Meni je, međutim, baš tu bila suština: u nekoliko rečenica stalo je više košarkaške kulture nego u mnogim satima prazne priče o “sistemu” i “mentalitetu”.

Ne tvrdim da svi moraju isto da osete ovakav trenutak. Mnogi koji su pažljivije pratili i Edinov rad i Vujoševićev uticaj možda ovo čitaju drugačije od mene. Ali ne mogu da pobegnem od utiska da je Obradović ovde uradio nešto što Partizan i šira košarkaška scena prečesto zaboravljaju: pokazao je da se autoritet ne potvrđuje samo onim što osvojiš, nego i onim što umeš da priznaš.

Najviše me u celoj priči kopka jedno: da li mlađi svet košarke ove trenutke čita kao važnu lekciju ili samo kao kratku emotivnu fusnotu uz predavanja? Meni je to bilo mnogo više od toga, jer je u nekoliko rečenica stalo sve ono što Partizan i ozbiljna košarka moraju da čuvaju — pamćenje, hijerarhija znanja i zahvalnost.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11