Piše: Volimpartizan.rs
Kupovati Dembu Seka pre nego što je jasno ko će voditi Partizan nije planiranje, nego rizik upakovan kao vizija. Razlog nije u tome što Senegalac nema kvalitet, već u tome što ozbiljan klub prvo odredi ideju igre i trenera, pa tek onda zaključava obavezu od 1.400.000 evra na tri godine.
Prema informacijama Mozzart Sporta, Partizan je povukao potez ka otkupu ugovora posle pozajmice, a Rasim Ljajić je u podkastu „2×45“ objasnio model koji klub može da iznese: 1.400.000 evra u ratama tokom tri godine, uz 10 ili 15 odsto od naredne prodaje. To je precizna finansijska konstrukcija. Ono što nije precizno jeste šira sportska konstrukcija oko nje.
Posle toliko godina praćenja Partizana, jedna stvar me uvek zabrine više od samog imena pojačanja: kada klub tačno zna koliko će da plati, a ne zna dovoljno jasno kako će taj igrač biti korišćen.
Demba Sek nije problem, problem je redosled Partizanovog poteza
Da se razumemo, ovde nije sporno da Sek ima ono što Ljajić vidi — startnu brzinu, potencijal i tržišnu vrednost. Nije sporno ni to da su, kako se navodi, svi treneri Partizana ove sezone verovali u njega. Sporno je nešto drugo: ako u javnosti još nema jasne slike o treneru, ko zapravo donosi odluku da se baš ovaj profil zaključa kao prioritet?
To je konkretan primer sa kojim može da se polemiše do sutra. Ako budući trener želi krilo koje živi iz prostora, napada dubinu i rešava situacije u tranziciji, onda ovaj potez ima smisla. Ako želi drugačiji profil, Partizan je opet kupio igrača pre nego što je kupio jasnu ideju.
Dobar igrač može da popravi tim, ali ne može da zameni odsustvo plana.
Demba Sek kao investicija ima logiku, ali Partizan opet kupuje nadu
Ljajić je otvoreno rekao i drugu stranu priče: klub računa da bi na Seku mogao da zaradi, pogotovo ako naredne sezone dođe do „desetak golova“. To je legitimna logika. Fudbal nije samo igra, već i tržište.
Ali Partizan predugo kupuje nadu, a premalo sistem.
U toj finansijskoj priči postoji i detalj koji bode oči. U istom dostavljenom materijalu pominje se da je ranija opcija bila 2.000.000 evra, dok Ljajić govori da Partizan 2.200.000 evra nema. Nije to dokaz prevare niti mora da bude velika drama, ali jeste primer kako oko važnih poslova često ostane mutan okvir, baš tamo gde bi ozbiljan klub morao da bude najčistiji.
| Stavka | Prema dostavljenom materijalu |
|---|---|
| Ponuda za otkup | 1.400.000 evra |
| Model isplate | rate na tri godine |
| Dalja prodaja | 10 ili 15% |
| Ranije pominjana suma | 2.000.000 / 2.200.000 evra |
Demba Sek otvara pitanje ko u Partizanu zaista pravi sportski plan
Uprava očigledno veruje da je ovo maksimum koji može da plati i da u Seku postoji i sportski i prodajni potencijal. To mogu da razumem. Ono što ne mogu lako da progutam jeste redosled: prvo Skupština, pa prelazni rok, pa važan finansijski potez, a da se istovremeno oko klupe i dalje vrti magla.
Možda će se ispostaviti da je ovo pametan posao. Možda će Sek zaista eksplodirati. Ali to ne menja osnovnu primedbu: klub koji najpre bira igrača, a tek onda do kraja objašnjava ko i kako pravi tim, ne deluje kao klub koji kontroliše proces. Deluje kao klub koji se nada da će ga talenat izvući.
Najspornije u celoj priči nije da li Demba Sek vredi pokušaja, nego da li Partizan konačno zna šta pokušava da igra. Tu priznajem ograničenje: bez jasne slike o treneru, svi mi procenjujemo pola transfera, ne ceo transfer. Navijači koji veruju da dobar igrač mora da se kupi bez obzira na klupu neka kažu otvoreno — grešim li kad tvrdim da je redosled ovde važniji od samog imena? Meni ovo i dalje više liči na instinkt nego na plan jedne ozbiljne sportske kuće.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
