Piše: Volimpartizan.rs
Partizan je skupo platio to što nije našao način da Jovan Milošević ostane još šest meseci, jer sa njim nije izgubio samo prvog strelca nego i osećaj kako napad treba da izgleda. Jovan Milošević je u intervjuu za Mozzart Sport, bez imalo potrebe da glumi lažnu skromnost, priznao da je njegov odlazak imao uticaja na pad ekipe i time samo izgovorio ono što su navijači mesecima gledali.
Neki odlasci oslabe tim, a neki mu oduzmu smisao. Ovaj je bio takav. Razlikuje se promena u kadru od gubitka koji promeni ton cele polusezone, a ovde je baš to bio slučaj. Partizan godinama traži kontinuitet, a prečesto ga prvi sam prekine.
Jovan Milošević i Partizanova sloboda u napadu
Kad mladi napadač kaže da je u Partizanu imao slobodu kod oba trenera i da su ga pustili da bude “to što jeste”, to nije usputna rečenica. To je objašnjenje njegove igre. Dobri špicevi nisu samo oni koji završavaju akciju, nego oni koji iz ostatka tima izvlače hrabrost da igra brže, direktnije i sigurnije.
Het-trik protiv Oleksandrije bio je trenutak kad mu je, kako sam kaže, “probilo”. Makazice protiv Javora za 3:2 nisu samo lep gol za arhivu, nego potpis igrača koji ume da preuzme odgovornost kada utakmica ide u nervozu. Tu se videlo da Partizan nema posla sa prolaznom formom, nego sa ozbiljnim kvalitetom.
Sa Jovanom Miloševićem Partizan je dobijao tri konkretne stvari:
- dubinu u napadu bez mnogo pripreme,
- napadača koji iz polušanse pravi pravu šansu,
- samopouzdanje ostatku ekipe da jedan potez može da promeni meč.
To nije mala razlika. To je razlika između napada koji čeka da mu se nešto desi i napada koji veruje da može sam da napravi nešto ni iz čega.
Jovan Milošević i Partizanov lanac koji je pukao
Najvažnija rečenica iz celog razgovora meni nije ni ona o najlepših godinu dana života, nego kratko i jasno “sigurno da ima”, kada govori o vezi svog odlaska i Partizanovog pada. Tu nema sujete, samo svest o sopstvenom učinku i o tome kako tim funkcioniše.
Odmah zatim dolazi i njegova slika lanca: kada jedan pukne, sve puca. Upravo to se Partizanu dogodilo. Bez njega ekipa nije ostala samo bez golova, već bez igrača koji je spajao trku, samopouzdanje i osećaj da se preokret može desiti iz jednog poteza.
Ko i dalje misli da njegov odlazak nije prelomio proleće, taj je gledao samo rezultat, ne i igru.
Važna je i njegova opaska da mu posle smene Srđana Blagojevića “nije bio isti osećaj” kada dolazi na trening. To nije traženje alibija, nego dragoceno svedočanstvo koliko je ta ekipa živela od povezanosti. Partizan u jednom trenutku nije izgubio samo špica; izgubio je bliskost. A kad nestane bliskost, vrlo brzo nestane i fudbal.
Jovan Milošević je ogledalo Partizanovih starih propusta
Možda je najzreliji deo intervjua onaj u kom priča kako kao dečak više nije hteo ni da čuje za Partizan pošto mu je rečeno da nije dovoljno dobar. Takva stvar zaboli i odraslog čoveka, a kamoli dete od 12 godina. Zato mi je važno što tu priču ne koristi da naplati stari račun.
Naprotiv. On danas govori mirno, kulturno, bez rušenja mostova, i još kaže da mu je u Partizanu bilo “najlepših godinu dana u životu”. U toj jednoj rečenici ima više vaspitanja nego u mnogim savršeno uvežbanim izjavama.
Posebno mi je ostalo ono kada kaže da je majka presudila da ipak dođe. Nekome je to sitnica. Meni nije. Rečenica: “Majko, ako ti imaš takav osećaj, onda ćemo tako” otkriva kakav je to momak. Nema tu poza, nema foliranja, samo kućno vaspitanje i spremnost da posluša.
Ko duže prati Partizan zna da njegova priča ne zvuči usamljeno. Klub je u bližoj istoriji prečesto umeo da zakasni sa prepoznavanjem ili čuvanjem onoga što ima, pa tek kasnije shvati koliku je grešku napravio. To su propusti koji se ne praštaju lako, jer ne pogađaju samo jednog igrača nego poverenje u sopstveni sistem.
Jovan Milošević zaslužuje poštovanje, a Partizan duguje odgovor
Ne znam sve detalje razgovora između Štutgarta, Partizana i igrača, i bilo bi neozbiljno da glumim insajdera. Ali dovoljno znam da kažem sledeće: kada ti je najbolji napadač spreman za ostanak, kada navijači vide koliko znači, a tim se oko njega prirodno složio, klub mora da iscrpi sve mogućnosti da ga zadrži.
To ne znači da bi ishod nužno bio pozitivan. Znači samo da takvi igrači nisu roba koju u prelaznom roku prebrojiš i slegneš ramenima. Ako ne možeš da ih zadržiš, onda bar mora da se vidi da si zaista pokušao sve.
Partizan je tada ostao bez više od pozajmljenog špica. Ostao je bez centra gravitacije u napadu. I zato meni ova priča nije sentimentalnost, nego opomena.
Najlakše je reći da je sve to bila jedna lepa epizoda. Nije. Bila je to jedna od onih raskrsnica na kojima klub pokaže ume li da sačuva ono što mu pravi razliku. Ovde nije umeo.
Najviše mi odzvanja baš ta njegova mirnoća. Dečko koji je kao klinac bio povređen od istog kluba, pa se vratio, odigrao sjajno i opet otišao bez glamura, ostavio je Partizanu mnogo više od nekoliko lepih golova. Ostavio je ogledalo. U njemu se vidi i koliko je talenat vredan kada mu veruješ i koliko klub može da izgubi kada zakasni.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
