Piše: Volimpartizan.rs
Ponoviću i ovom prilikom: Penjaroja u Partizanu je zaslužio izvinjenje, jer smo ga mnogi dočekali kao pogrešnog čoveka u pogrešno vreme, a ispostavilo se da je baš u tom pogrešnom vremenu uradio najteži posao. Odlazak Željka Obradovića zaboleo je svakog kome je Partizan više od rezultata, ali ta rana ne sme da nas pretvori u navijače koji ne vide ono što im je pred očima: Penjaroja nije nasledio tim, nasledio je lom.
Neću da glumim da sam bio hladan. Nisam. Kao i većina Partizanovaca, i ja sam ga gledao kroz prazninu koja je ostala posle najvećeg od svih. A to je već bila nepravda u startu, jer nijedan trener koji ulazi posle takve figure ne ulazi na čist teren, već na minsko polje emocije, očekivanja i sumnje.
Zašto je Penjaroja u Partizanu zaslužio izvinjenje
Kad trener dođe u trenutku kada je klub emotivno rasut, on obično ima dve opcije: da se sakrije iza alibija ili da preuzme odgovornost. Po onome što je do sada urađeno, Penjaroja je izabrao ovo drugo. Prihvatio je posao koji nije mirisao na komfor, već na rudnik, i to je prva stvar koju ne treba zaboraviti kada se danas podvlači crta.
Zbog tri stvari mislim da mu navijači duguju pošteno priznanje:
- prihvatio je ekipu bez jasne ravnoteže i bez luksuza da polako gradi autoritet,
- povukao je nepopularne poteze čim je procenio da tim bez toga ne može da se uspravi,
- doveo je Partizan nazad u zonu u kojoj se ponovo govori o trofejima, a ne samo o saniranju štete.
To nije mala stvar. U Partizanu se često traži instant dokaz ljubavi, a zaboravlja se da nekad najveću uslugu klubu napravi čovek koji dođe kad je najteže, a ne kad je sve spremno za slikanje. I zato ću reći direktno: ako ovog leta opet budemo tražili novog trenera, to neće biti ambicija nego slabost.
Kako je Penjaroja u Partizanu vratio red u svlačionicu
Najbolji dokaz da nije došao da glumi servisera prolaznog kvara bio je jedan od prvih poteza: sklanjanje Džabarija Parkera iz tima zbog fizičke nespremnosti i takmičarske forme. Tu se odmah videlo da neće biti rob imena, ugovora i reputacije. U svlačionici takav potez odjekne jače od deset govora.
Posle toga se video i drugi sloj njegovog rada. Uloge su počele da dobijaju smisao, odgovornost je raspoređena, a igrači su postepeno dobijali nazad osećaj da znaju šta tačno rade i zašto su na parketu. Dvejn Vašington, oko koga je bilo mnogo dilema, prestao je da bude upitnik i počeo da liči na faktor. Rezervna petorka je dobila oslonce, a povratak Karlika Džonsa vratio je timu figuru koja menja ton cele ekipe.
Tu je, po meni, srž cele priče. Nije Penjaroja napravio čudo, nego red. A u sportu, posebno u Partizanu, red često izgleda manje glamurozno nego što navijači žele, ali upravo on vraća ekipu u život. Njegova rečenica posle plasmana u finale da su “igrači najvažniji” i da je ključ bio da igraju bez ega, meni ne zvuči kao kurtoazija. Zvuči kao trener koji je pogodio gde je timu bila najveća pukotina.
Gde Penjaroja u Partizanu još nije završio posao
Da se razumemo, ovo nije tekst u kome se od Penjaroje pravi bezgrešni spasitelj. Nije sve bilo idealno i ne treba bežati od toga. Ispadanje u polufinalu Kupa Radivoja Koraća i gubitak prvog mesta u završnici ABA lige jesu ozbiljne mrlje i jesu podsetnik da posao nije završen.
Baš zato mi je njegova dosadašnja ocena u korist nastavka, a ne u korist idolopoklonstva. Razlika je velika. Jedno je reći da je čovek zaslužio još vremena, a drugo da je rešio sve probleme. Nije. Još nije ništa osvojio. Još postoje oscilacije. Još postoji pitanje koliko ovaj sistem može da bude jači kad ga on sam bude gradio od početka, a ne kad spašava ono što je zatekao.
Navijači se ovde dele na dva tabora: jedni misle da je dovoljno uradio da mu se da ceo sledeći ciklus, drugi i dalje veruju da je svaki scenario bez Željka samo privremeno rešenje. Ja sam bliži prvima, ali razumem bol drugih. Samo mislim da emocija ne sme da nam pojede logiku.
Zašto Penjaroja u Partizanu ne isključuje povratak Željka
Moj san je i dalje isti: da se Željko Obradović vrati u Partizan. Ako je moguće, voleo bih da to bude u ulozi čoveka koji bi uz dogovor sa trenerom učestvovao u sklapanju tima, izboru profila igrača i predstavljanju kluba na najvišem nivou. Idealna slika u mojoj glavi? Željko kao ogromna sportska figura kluba, Sale Đorđević kao trener, a u kancelarijama jaka Partizanova kičma od ljudi koji mogu da zaštite klub od svakog spoljnog udara.
Ali tu postoji jedno važno “ali”: taj san ne sme da bude argument protiv Penjaroje. Naprotiv. Ako je čovek u ovakvim okolnostima zaslužio nešto, onda je to pravo da ne bude sklonjen čim se pojavi prvo veliko ime koje nam greje srce. Klub koji hoće ozbiljnost mora da nauči da razlikuje nostalgiju od planiranja.
I priznajem jednu slepu tačku: ne znam da li bi takva raspodela uloga uopšte bila moguća bez sudara senki, ega i očekivanja. To je lakše zamisliti iz navijačke fotelje nego sprovesti u stvarnom klubu. Ali znam i ovo — Partizan ne sme više da misli jednodnevno. Ako već sanjamo veliko, onda moramo da gradimo slojevito, a ne da svako leto počinjemo iz pepela.
Zato ovu kolumnu završavam bez bekstva u nostalgiju i bez guranja Penjaroje pod tepih velikih uspomena. Zaslužio je da ostane, a Željko je zaslužio da mu vrata Partizana budu otvorena u svakom trenutku. Mene ipak kopka jedna sasvim konkretna stvar: može li klub da spoji Penjarojin kontinuitet i Željkov autoritet, a da nijedan od te dve figure ne postane senka onoj drugoj? Navijači koji pamte i slavne povratke i teške rastanke neka kažu otvoreno — da li je to ozbiljan plan ili samo navijački san koji lepo zvuči uz jutarnju kafu?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
