Piše: Volimpartizan.rs
Penjaroja je u Partizanu zaslužio ponovno javno izvinjenje, jer smo ga dočekali kao sumnjivo rešenje umesto kao čoveka koji je prihvatio gotovo nemoguć posao. Posle njegovog velikog intervjua više nemam nikakav problem da to kažem naglas: pogrešio sam, kao i ogroman deo navijača koji je u njegov dolazak gledao kroz senku onoga ko je otišao, a ne kroz težinu trenutka u koji je ušao.
Ne pišem ovo da glumim naknadnu pamet, niti da pravim od njega čudotvorca. Poklopile su mu se i neke kockice, promenila se i dinamika tima, ali takve okolnosti ne znače mnogo ako neko nema živaca i autoriteta da od rasutog sastava napravi ekipu koja makar liči na tim. Navijački naučiš da razlikuješ loš izbor od lošeg tajminga. Penjaroja mi danas mnogo više liči na čoveka koji je upao u drugi problem nego u prvi.
Zašto Penjaroja u Partizanu nije dočekan pošteno
Kada preuzmete Partizan posle odlaska Željka Obradovića, ne ulazite u običan posao. Ulazite u emotivni krater. Klupa nije bila samo prazna — bila je užarena, ranjena i pod reflektorom svakog mogućeg poređenja. Zato mi je njegova rečenica da je zatekao “veoma napetu situaciju” zvučala manje kao objašnjenje, a više kao najprecizniji opis onoga što smo svi videli.
I bio je u pravu kada je rekao da su ovdašnji navijači takvi da vas “ili vole ili mrze”. Ko je tih dana ulazio u halu, zna o čemu priča: nije se čekao razvoj, čekao se znak da li je čovek dorastao ambijentu ili nije. Nije hrabrost sesti na klupu posle pobede; hrabrost je sesti na klupu kada svi unapred spremaju zvižduke. E, baš zato mislim da smo prema njemu bili nepošteni.
Za mene su tri stvari ovde presudne:
- prihvatio je tim usred pada, ne na čistom početku;
- nije kukao nad senkom prethodnika, iako je ona bila ogromna;
- nije se skrivao iza praznih floskula kada je objašnjavao šta je zatekao.
Izvinjenje nije slabost navijača; to je jedini dokaz da navijaču još nije svejedno.
Šta je Penjaroja u Partizanu razumeo pre nas
Meni je možda i najvažniji deo intervjua bio onaj u kojem za Željka Obradovića kaže: “Možda je moja greška što ga nisam pozvao ranije”. Ta rečenica vredi više od deset uštogljenih konferencija za medije. Trener koji ume da prizna sopstveni propust ne deluje mi kao čovek koji beži od odgovornosti, nego kao neko ko je razumeo koliko je Partizan više od jedne taktičke priče.
Isto važi i za način na koji je govorio o oproštaju od Duška Vujoševića. Kada stranac dođe ovde i ostane zatečen slikom navijača koji spontano drže minut ćutanja na ulici, kada oseti žmarce i shvati da ta emocija nije predstava nego suština, onda znate da nije samo prolaznik na klupi. Čovek koji primeti takav detalj nije turistički trener. On je, makar delimično, razumeo klub pre nego što smo mi hteli da razumemo njega.
Zašto njegov uspeh u Partizanu nije samo splet sreće
Da budem pošten do kraja, neću ni u drugu krajnost. Nije sve bilo samo do njegove ruke. Delovalo je da se u jednom trenutku promenila i sama krvna slika ekipe, da su neki loši obrasci i loše energije počeli da izlaze iz sistema, a kada ti se istovremeno vrati ritam glavnih nosilaca igre, posao svakako postaje lakši. To ne sporim.
Ali tu dolazimo do tačke na kojoj se, verujem, navijači dele. Nisam bio u svlačionici i neću da izmišljam ko je kome smetao i koliko. Ono što mogu da uzmem iz njegovih reči jeste da je zatekao “navike i ponašanja koja nisu bila dobra za funkcionisanje ekipe kao celine” i da mu je prvi posao bio da uvede “određene navike i mala pravila”. To nije romantika, to je trenerski posao u najprljavijem delu sezone.
Ko sav napredak pripiše samo tome što su se okolnosti kasnije smirile, taj potcenjuje težinu trenerskog posla. Svlačionica ne ozdravi sama od sebe. Neko mora da preseče, neko mora da uvede red, a neko mora i da istrpi početnu nevericu svih nas koji smo jedva čekali prvi dokaz da nismo pogrešili što sumnjamo.
Šta Penjaroja i Partizan duguju sledećoj sezoni
Dopalo mi se i to što u priči o sledećoj sezoni nije prodavao maglu. Kaže čovek otvoreno da postoji “osam, devet ili deset klubova sa mnogo većom ekonomskom moći od nas” i da je cilj tim koji funkcioniše kao celina, tim čijom će energijom navijači moći da se ponose. Iskreno, to mi zvuči zdravije od svih velikih reči kojima smo se previše puta opijali.
Ako je produženje saradnje sa Karlikom zaista temelj oko kog hoće da gradi, onda bar postoji ideja, a ne samo buka. I tu sad dolazi ozbiljniji deo priče: pošto je preživeo najgori ulazak, više neće imati ni isti popust ni istu rezervu kod navijača. To je fer. Ali je isto tako fer da ga od ovog trenutka ocenjujemo po onome što gradi, a ne po tome što je došao posle čoveka za kojim je ostala prevelika praznina.
Zato ovo i pišem bez uvijanja: pogrešio sam u prvom utisku o Penjaroji. Ne znam šta će mu doneti sledeća sezona, niti glumim da mogu da vidim kraj priče već u maju, ali jedno pitanje mi ne izlazi iz glave: da li ćemo sada, kada je najteži ulazak preživeo, umeti da mu damo strpljenje koje mu nismo dali na početku? Navijači koji su ga otpisali posle prvih nedelja neka slobodno kažu da li je ovo zakasnelo ponovno izvinjenje — ili i dalje misle da je sve bilo samo splet okolnosti.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
