LIČNI STAV: Kriza Partizana ogoljena do kosti Džigijevim rečima

Piše: Volimpartizan.rs

Kriza Partizana odavno nije samo problem igre i rezultata; postala je problem elementarne jasnoće, poverenja i namere. Kada bivši igrač kluba kaže da ga boli ono što gleda i da na neke stvari žmuri jer ni ne želi sve da zna, to više nije gorčina nego dijagnoza.

U razgovoru za „Sportinjo“, Nikola Ninković je izgovorio nekoliko rečenica koje mnogi navijači osećaju godinama, ali ih retko ko izgovori bez kalkulacije. U trenutku kada se, prema navodima izvora, Partizan približava sedmoj uzastopnoj sezoni bez trofeja i čeka skupštinu zakazanu za 1. jun, te rečenice zvuče još teže. Ovo nema veze sa tim kakav je ko utisak imao o njemu dok je igrao. Ovo ima veze sa tim koliko je tačno pogodio stanje kluba.

Ninkovićeve reči o krizi bole baš zato što ne zvuče kao uvreda, nego kao precizna dijagnoza

Najjača Ninkovićeva rečenica nije ni ona o staroj ni ona o novoj upravi. Najjača je priznanje da mu više ništa nije jasno. To je strašno upravo zato što dolazi od čoveka koji nije prolaznik kroz klub, već dete Partizana koje ga prati sa distance i očigledno vidi koliko je slika ružna.

Kada neko kaže da je mislio da gore od prethodnih ne može, a onda su došli ovi, to nije jeftina provokacija. To je optužnica protiv kontinuiteta haosa. Menjaju se imena, menja se dekor, menja se PR, a obrazac ostaje isti: mnogo priče, mnogo tabora, mnogo povlačenja konopca, a premalo čistog rada za klub.

Mene ne plaše ni porazi ni loša poluvremena. Plaši me trenutak kada u klubu više niko ne ume jednostavno da objasni ko odlučuje, zašto odlučuje i po kom planu. Tada više ne gledate samo loše vođen klub, nego klub koji gubi oblik.

Partizanova kriza se hrani ljubavlju bez dela

Ninković je možda najdublje zabo prst u ranu kada je rekao da je prestao da govori koliko voli Partizan, upravo zbog onih koji se u njega stalno kunu. To je brutalna, ali zdrava rečenica. U Partizanu se ljubav prema klubu predugo koristi kao reklama za sopstvenu ulogu.

Njegova poruka udara u tri tačke:

• previše je glasnih ljudi, a premalo konkretnih doprinosa
• zaklinjanje u Partizan postalo je jeftinije od odgovornosti
• navijačima se prodaje emocija tamo gde bi morali da dobiju red

Ljubav prema Partizanu koja ništa ne košta obično najskuplje izađe Partizan. Tu nema mnogo prostora za uvređenost i glumu. Ili doprinosiš klubu, ili samo koristiš njegov grb kao pozadinu za sopstveni značaj. Na toj temi za mene nema sredine.

Kriza je postala borba za fotelje

U klubu mesecima traju trzavice u upravi, a 1. jun bi trebalo da pokaže koja će struja prevladati. Iskreno, meni je manje važno ime pobednika od toga da li će iko konačno prekinuti logiku stalnog unutrašnjeg rata. Sedam godina bez trofeja, a glavna tema je opet raspored snaga po kancelarijama — to je poraz koji ne staje u tabelu.

Važna je i nijansa koju je Ninković povukao: ne drži ničiju stranu. Kaže da poznaje Danka Lazovića, da prema Predragu Mijatoviću ima poštovanje, ali da ne može da sudi na osnovu onoga što saznaje iz medija. To je poštenije od mnogih koji iz daljine presuđuju kao da sede na sednici. I baš zato njegove reči imaju težinu.

Kad je u Partizanu važnije ko je s kim nego kako klub izlazi iz ponora, onda to više nije upravljanje. To je borba za fotelje sa Partizanom kao kulisom.

Partizanova kriza je potpuna kad više niko ne zna ko šta vodi

Tu dolazimo do možda najtužnijeg dela razgovora: priče o „Apelu za spas Partizana“. Ninković kaže da je ranije bio potpisnik i da su ih oni koji su vodili glavnu reč redovno izveštavali, a da sada više ni sam nije siguran ko je tu i ko to vodi. To nije sitna napomena. To je alarm.

Nisam u tim kancelarijama i neću da glumim čoveka koji zna sve neformalne veze, dogovore i sukobe. Ali kada ni neko ko je stao imenom iza jedne inicijative više ne zna njenu strukturu, onda je jasno koliko je poverenje sprženo. To je ona tačka kada u Partizanu zaista ne znaš ni ko pije ni ko plaća.

Kad bivši igrač više veruje svojoj tišini nego velikim parolama, znaš koliko je malo kredita ostalo. I zato ova priča nije samo o jednoj izjavi iz Azerbejdžana. Ovo je priča o klubu u kojem je konfuzija postala normalno stanje.

Partizanova kriza neće stati dok rad ne postane glasniji od zaklinjanja

Ninković je na kraju rekao da mu je stalo samo da se Partizan oporavi. U toj rečenici je sve. Bez tabora, bez kampanje, bez privatnih ratova. Samo klub. Zato se sa njim slažem: vreme je da u Humskoj neko počne da radi za Partizan, a ne za sopstveni položaj.

Partizan poslednjih godina stalno dobija nova poglavlja, ali nikako normalnu upravu. Ne trebaju mu novi zaklinjači, nego ljudi koji će odgovarati za sportske odluke, za izbor trenera, za prelazne rokove, za komunikaciju i za rezultate. Nadam se lepšim danima, naravno. Ali Partizanu jutro neće svanuti zato što je to neko izgovorio, nego tek kada rad bude glasniji od priče.

Najviše me kopka ono što je Ninković usput otvorio, a nije do kraja razradio: ako ni bivši igrači koji su odrasli u Partizanu više ne znaju ko vodi inicijative, ko vuče poteze i kome zapravo verovati, kako onda običan navijač da poveruje sledećem velikom obećanju? Nisam u tim kancelarijama i neću da glumim insajdera. Ali zato pitam vrlo direktno: ko su danas ljudi u, i oko Partizana za koje biste bez rezerve rekli da rade za klub, a ne za sopstvenu fotelju i onog ko je sve ovo, da se ne lažemo, i “zakuvao”?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11