Poslednji pozdrav Generalu Partizana — dan kada su suze rekle više od reči
Piše: Volimpartizan.rs
Stojim na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana, i gledam lica oko sebe. Lica ljudi koje košarka povezuje, ali danas ih ne drži košarka na nogama — drži ih ljubav prema jednom čoveku. Duško Vujošević je danas sahranjen, a ja, posle pedeset i kusur godina provedenih uz Partizan, mogu da kažem da retko šta boli ovako. Ne boli kao poraz. Ne boli kao ispadanje. Boli kao kada ode neko ko je bio stub kuće u kojoj si odrastao i postajao čovek, pa odjednom shvatiš da se taj stub ne može zameniti.
Dule je otišao u šezdeset osmoj godini, posle duge i teške bolesti. Ali danas, na tom groblju, niko nije govorio o bolesti. Govorilo se o životu. O jednom ogromnom, bučnom, strasnom, tvrdoglavom, nežnom životu koji je obeležio sve nas.
Duško Vujošević i igrači Partizana — kada se okupi porodica koja to zaista jeste
Znate šta me slomilo? Nisu me slomili govori. Nisu me slomile pesme, mada su i one uradile svoje. Slomila su me lica igrača.
Filip Petrušev je bio tu. Darko Miličić je bio tu. Žofri Lovernj, čovek koji je kapiten Partizana bio, došao je da isprati svog trenera. Aktuelni košarkaši Partizana stajali su u tišini. I gledaš te ljude — različite generacije, različite priče, različiti putevi koje je život posle Partizana odveo na sve strane sveta — i svi su danas stajali na istom mestu, sa istim izrazom na licu.
Izraz koji kaže: ovaj čovek me napravio.
Ne kao košarkaša. Kao čoveka.
To je bila Duletova tajna, i to je ono što ga odvaja od svakog trenera koga sam ikada gledao. Mogao si da osvojiš sve trofeje sveta, ali ako nisi bio čovek — za Duleta nisi bio ništa. Prvo si morao da naučiš da budeš ispravan, pošten, da imaš kičmu. Pa tek onda si mogao da učiš košarku. I zato su danas svi oni bili tu. Ne iz obaveze. Iz zahvalnosti. Iz ljubavi koju ne možeš da odglumiti i koju ne možeš da izbrišeš godinama i kilometrima.
Partizan se oprašta od Duška Vujoševića — „Stih iznad svih” i suze koje nisu stale
Kada je počela Balaševićeva „Stih iznad svih”, nisam mogao. Jednostavno nisam mogao. Stojim, čovek od pedeset šest godina, i suze mi idu, i ne stidim se toga. Oko mene isti prizor — muškarci koji su navikli da gutaju emocije na tribinama, da urlaju i trpe i ćute, a danas nisu mogli da zadrže ništa.
A onda su navijači Partizana otpevali „Da volim crno-bele.”
I u tom trenutku — u tom jednom trenutku — Dule je bio tu. Bio je u svakom čoveku, u svakoj noti koja se lomila od plača, u svakom stisnutom glasu koji je pokušavao da zadrži nešto što se ne može zadržati. Bila je to najlepša i najtužnija pesma koju sam ikada čuo na bilo kom mestu povezanom sa Partizanom. Lepša od svake pesme posle pobede. Jer ova je bila iskrena do kosti.
Duško Vujošević i Partizan — ime koje je postalo jednačina
Boris Tadić, koji je govorio u ime porodice, rekao je nešto što moram da ponovim: „Dule je Partizanu posvetio svoj život.”
Pet reči. I sve je u njima.
Posvetio. Nije radio u Partizanu. Nije trenirao Partizan. Posvetio je život. I to je istina koju svi mi koji smo ga gledali znamo u kostima. Partizan je za Duleta bio isto što i disanje — nešto bez čega ne možeš, nešto što radiš i kada te boli, i kada si umoran, i kada ti svi okrenu leđa.
Tadić je rekao i da zaslužuje ulicu u Beogradu. Zaslužuje. Zaslužuje i više od ulice. Ali bolje pitanje — i ono koje neću da zaobiđem — je šta MI zaslužujemo. Da li Partizan zaslužuje Duletovo nasleđe? Da li ćemo ikada opet imati trenera koji će igrače gledati u oči i reći im da su prvo ljudi, pa tek onda sportisti? Ili smo ušli u vreme gde su igrači proizvodi, treneri menadžeri, a klub — firma?
Ne znam odgovor. I to me plaši.
Sahrana Duška Vujoševića u Aleji zaslužnih — Partizan je ostao bez svog stuba
Ostoja Mijailović je bio tu. Rasim Ljajić je bio tu. Mijatović, Lazović, Blagojević sa fudbalerima Partizana. Miško Ražnatović, Dragan Bjelogrlić. Bio je tu čitav jedan svet koji je Dule dodirivao — ne samo košarka, ne samo sport, nego kultura, javni život, ljudskost.
I opet se vraćam na isto: Dule nije bio čovek jednog sporta. Bio je čovek jednog kluba — ALI na način koji prevazilazi sport. Bio je onaj koji je Partizanove vrednosti — borbenost, poštenje, ponos, prkos — živeo svaki dan. Nije ih citirao. Živeo ih je.
Mogu sa pravom da vam kažem da postoje pobede koje zaboraviš za nedelju dana i porazi koji te grizu mesecima. Ali postoje i ljudi koji te obeleže zauvek. Dule je obelezhio generacije. I danas, na tom groblju, to se videlo.
Videlo se u očima Miličića, koji je kao klinac iz Duleta izašao spreman za NBA. Videlo se u stavu Lovernja, koji je došao da isprati čoveka koji mu je pokazao šta znači nositi crno-belo. Videlo se na licima Novice, Tepare, Tripka, Saše, Slavka, Šikija, Stragija, Čede, Keca…
General Partizana zauvek — Dule, hvala ti za sve
Idem kući. Sedamdeset minuta vožnje. I znam da ću ceo put da ćutim. Znam da ću da pustim „Stih iznad svih” u kolima i da ću opet da se raspadnem. I znam da ću, kad stanem pred kuću, da sedim u autu još pet minuta i gledam u ništa.
Jer danas je Partizan ostao bez čoveka koji ga je voleo onako kako se klub retko voli — bezuslovno, do poslednjeg daha, sa svim manama i vrlinama, u pobedi i porazu, u slavi i u zaboravu.
Dule, hvala ti. Hvala ti za trofeje, ali više od toga — hvala ti za ljude koje si napravio. Hvala ti jer si nas naučio da Partizan nije samo ime na dresu. Partizan si ti.
I sada, kada te više nema, ostaje na nama da budemo dostojni toga. Iskreno — ne znam da li umemo. Ali znam da moramo da pokušamo. Jer General ne bi prihvatio ništa manje od toga.
I moram da kažem na kraju: gledao sam danas ljude kako plaču za trenerom. Ne za ocem, ne za bratom — za trenerom. I to vam govori sve što treba da znate o tome kakav je čovek bio Duško Vujošević. Ovakvi ljudi ne zaslužuju da ih pamti samo istorija. Zaslužuju da ih pamtimo MI, svaki od nas, kroz priče koje ćemo pričati deci i unucima.
