LIČNI STAV: Partizanovi navijači u Ljubljani pokazali zašto je ovaj klub najveća ljubav na Balkanu i šire

Grobari su usred Vaskrsa i bola za Vujoševićem prešli granicu da bodre svoj tim — a transparent sa znakom beskonačnosti rekao je više od hiljadu reči

Piše: Volimpartizan.rs

Postoje utakmice koje se pamte po rezultatu, i postoje utakmice koje se pamte po onome što se dešavalo van terena. Sinoćnja pobeda košarkaša Partizana nad Cedevita Olimpijom 85:79 u Ljubljani spadaće u ovu drugu kategoriju — ne zato što rezultat nije bitan, već zato što su Grobari na gostujućoj tribini ispričali priču koju ni jedan rezultat ne može da nadmaši. Usred Vaskršnjih praznika, par dana nakon što nas je napustio Duško Vujošević, navijači Partizana su seli u automobile i autobuse, prešli granicu, i u jednom dalekom gradu opet podsetili sve nas zašto je ovaj klub nešto više od sportske institucije.

Navijači i transparent koji je zaustavio dah

Bilo je mnogo detalja sinoć koji su stezali grlo. Igrači koji se zagrevaju u majicama sa Vujoševićevim likom. Minut ćutanja pre početka utakmice. Ali jedan momenat se izdvaja iznad svega ostalog.

“Zbogom. Dule General” — pisalo je na transparentu. Godina rođenja sa jedne strane. A sa druge, umesto godine smrti — znak beskonačnosti.

Taj znak nije slučajan. Nije dizajnerski trik. To je navijačka artikulacija onoga što Duško Vujošević zaista znači za Partizan — da njegov uticaj nema krajnji datum. Da čovek koji je stvorio dinastiju u evropskoj košarci, koji je iz Humske slao poruke celom kontinentu, ne može da se zatvori između dva broja. Neko na toj tribini je to osetio i znao kako da kaže. Posle pedeset godina navijanja, retko me transparent ostavi bez reči. Ovaj jeste.

Zašto je odlazak Partizanovih navijača u Ljubljanu toliko govori

Hajde da stavimo ovo u kontekst. Pravoslavni Uskrs. Porodična trpeza, praznik koji se čeka, slavlje koje okuplja. A ovi ljudi ili većina njih — ne profesionalci, ne plaćenici, ne organizovani od strane kluba — ustali su, ostavili praznični ručak, i otišli u Ljubljanu. Da navijaju za svoj voljeni tim. Iz svih okolnih, manje udaljenih i udaljenijih gradova.

Ne za finale. Ne za trofej. Za sedmo kolo Top 8 faze ABA lige.

To je ono što me uvek iznova pogodi kad je Partizan u pitanju. Nije u pitanju veličina utakmice — u pitanju je veličina osećanja. Grobari ne biraju momente. Ne dolaze samo kada je svetlo najjače. Dolaze uvek. I to nije floskula koju ponavljam jer lepo zvuči — to je nešto što gledam svojim očima četiri decenije.

Partizanovi navijači su se oprostili od Vujoševića kako dolikuje

Na istoj tribini gde je visio transparent za Generala, istaknuta je i njegova slika. I pored svega — poruka “Hristos voskrese” na velikom transparentu. Život i smrt, tuga i nada, sport i vera, sve na jednoj tribini, u jednom trenutku.

Vujošević bi, verujem, upravo ovo odobrio. Čovek koji nikada nije prihvatao polovične stvari — ni na treninzima, ni na utakmicama, ni u životu. Čovek koji je zahtevao maksimum od svakoga, a najviše od sebe. Da vidi ove navijače kako i u najtežem momentu daju sve od sebe za Partizan, mislim da bi klimnuo glavom i rekao nešto u fazonu: “E, to je to.”

A onda bi dodao da mogu i bolje. Jer takav je bio.

Pobeda u Ljubljani kao poklon navijačima

I dok pričamo o tribinama, ne smemo da zaboravimo teren. Ekipa je odgovorila. Pobeda 85:79 u gostima, kojom je Partizan obezbedio minimum drugo mesto pred plej-of ABA lige, nije bila savršena utakmica — ali je bila pobeda sa karakterom. Vrsta pobede koja se gradi na energiji koja dolazi sa tribina i vraća se nazad.

Igrači u Vujoševićevim majicama na zagrevanju nisu samo odavali počast. Nosili su podsetnik — sebi i svima — da Partizan ima standarde. Da postoji nasleđe koje obavezuje. Da kada obučeš crno-belo, nemaš pravo da daš manje od svega.

Šta navijači zaslužuju zauzvrat

I ovde dolazim do misli koja me ne pušta od sinoć.

Ovi ljudi zaslužuju više. Zaslužuju klub koji funkcioniše onoliko dobro koliko oni navijaju. Zaslužuju upravu koja razume da ovakva baza nije resurs koji se troši — već dar koji se čuva. Zaslužuju da svaki čovek u klubu, od predsednika do poslednjeg člana stručnog štaba, svako jutro pogleda snimke iz Ljubljane i zapita se: “Da li ja danas radim dovoljno da opravdam ovo?”

Jer ono što su Grobari uradili sinoć ne može da se kupi. Ne može da se organizuje PR kampanjom. Ne može da se isfabrikuje. To je pedeset i više godina građena ljubav koja se prenosi sa generacije na generaciju, sa oca na sina, sa tribine na tribinu, iz grada u grad. I ta ljubav je, iskreno, jedina stvar u Partizanu koja nikada ne razočara.

---

Stalno razmišljam o tome šta bi Vujošević rekao da je video taj transparent sa znakom beskonačnosti. Mislim da bi mu se prvi put u životu slomio glas. A onda bi se okrenuo i rekao: “Ajde sad, ima da igramo.” Jer General nikada nije dozvoljavao da emocije budu izgovor za stajanje — samo gorivo za pokretanje. Navijači koji su sinoć bili u Ljubljani to razumeju bolje od bilo koga u klubu. Pitanje koje me ne pušta: da li to razumeju i oni koji vode Partizan? Iskreno, nisam siguran — i voleo bih da me neko ubedi da grešim.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11