LIČNI STAV: Partizan je Duletu dugovao jedno nepomućeno i čisto veče — nije ga dobio!

Odavanje počasti Dušku Vujoševiću i tajming koji govori više od bilo kog saopštenja Partizana –

Ljudskost nula, sujeta beskonačna: Partizanov predsednik ponovo je pljunuo na sopstvenu istoriju

Postoje večeri koje pripadaju samo jednom čoveku. Sinoćnja utakmica protiv Žalgirisa bila je upravo takva — veče za Duška Vujoševića, najtrofejnijeg trenera u istoriji KK Partizan, čoveka koji je ovaj klub nosio na leđima kroz ere koje su mlađi navijači videli samo na snimcima. Film, bivši igrači, ruže, suze, tišina koja znači više od bilo kog aplausa. I onda, dok se ta tišina još nije ni slegla, dok su emocije još bile u vazduhu — objava. Karlik Džons je produžio ugovor. Kome je to bilo potrebno u tom trenutku? Nikome. Apsolutno nikome osim čoveku koji uvek mora da bude u kadru.

Zašto Partizanova objava o Džonsu nije mogla da sačeka dvanaest sati

Da razjasnimo odmah — niko od nas nema ništa protiv Karlikovog potpisa. Naprotiv. Čekali smo ga. Džons je igrač koji zaslužuje taj ugovor, i navijači bi tu vest ujutru dočekali sa olakšanjem i zadovoljstvom. Ali Karlik Džons nije potpisao produženje tri minuta posle utakmice sa Žalgirisom. Taj ugovor je bio spreman — mogao je da bude objavljen pre utakmice čim je potpisan, ili sutradan ujutru, ili bilo kada u narednih nedelja. Neko je svesno odlučio da ta vest izađe upravo sinoć. Upravo posle ceremonije. Upravo dok su ljudi još gutali knedlu.

I tu prestaje svaka nedoumica o nameri.

Obrazac koji Partizanovi navijači predobro poznaju

Ovako stariji razvijete čulo za to kada vas neko poštuje i kada vam se dodvorava. Sinoćnja objava nije bila informisanje navijača — bila je skretanje pažnje. Jer da se zaista radilo o navijačima, neko bi rekao: “Večeras je Duletovo veče. Sve ostalo može da sačeka.”

A nije sačekalo. Jer postoji obrazac koji traje godinama. Isti čovek koji nije umeo ni SMEO da nađe pravi način da se odnosi prema Dušku Vujoševiću dok je bio živ, nije umeo ni da mu priušti nepomućenu počast kad ga više nema. Ostoja Mijailović vodi Partizan kao da je klub njegov lični projekat, a navijači — publika kojoj treba plasirati sadržaj u pravom trenutku. Dobre vesti se čuvaju za trenutke kada treba nešto prekriti. Loše vesti se zakopavaju. A emocije? Emocije su za njega nepoznat jezik.

Partizan koji se gradi na ljubavi protiv Partizana koji se vodi kao biznis

Ono što me najviše boli — i ne stidim se te reči — jeste kontrast unutar same te večeri. S jedne strane, film o Duletu. Igrači koji su sa njim osvajali trofeje, koji su došli da mu odaju počast. Iskrene suze. Momenti koji su podsećali zašto ovaj klub uopšte postoji, zašto generacije navijača dolaze i ostaju čitav život. To je Partizan koji je preživeo sve — finansijske krize, suspenzije, poniženja. Preživeo je na ljubavi.

A s druge strane iste te večeri — bespotrebna muzika na tajm-autima, čilidersice, ketering atmosfera. Kao da neko nije mogao da podnese da veče bude samo o sećanju. Kao da tišina i emocija nisu dovoljno “sadržaj.” Kao da svaki momenat mora da bude monetizovan, brendiran, upakovan.

I onda, kao kruna svega, vest o Džonsu. Ne zato što je bila hitna. Već zato što je nekom trebala.

Duško Vujošević je zaslužio više od Partizanove PR strategije

Dule je za života trpeo nepravde od struktura koje su trebale da ga čuvaju i najviše od same vlasti i njenih slugu i poltrona. Čovek koji je Partizanu doneo više trofeja nego što većina navijača može da nabroji — gurnut u stranu, marginalizovan, zaboravljen kada je to bilo pogodno. Govorili smo o tome godinama. Pisali smo. Vikali sa tribina. I onda, kad ga više nema, dobiješ veče koje počne dostojanstveno — i završi se kao PR operacija.

Jer šta drugo jeste objava o produženju Džonsovog ugovora u tom trenutku, ako ne pokušaj da se nečija zasluga pripiše trenutku koji joj ne pripada? “Pogledajte, radimo, dovodimo, potpisujemo” — dok bi jedina poruka te večeri trebalo da bude: “Hvala ti, Dule. Dugujemo ti.”

Lj od ljudskosti. E od empatije. Ostoja je sinoć ponovo dokazao da nema ni jedno ni drugo kad je Partizan u pitanju. Ili, preciznije — kad je u pitanju Partizan koji nije njegov lični brend.

Šta tajming objave o Džonsu govori o budućnosti Partizana

Neko će reći: preteruješ, to je samo vest, mogla je i da prođe nezapaženo. I tu se ne slažem. Jer sitnice definišu karakter. Način na koji klub tretira sopstvene legende — žive ili mrtve — govori vam sve što treba da znate o tome kako tretira sopstvenu istoriju. A klub koji nema poštovanje prema istoriji nema ni kompas za budućnost.

Partizan je decenijama preživljavao ne zato što je imao najbolje menadžere ili najveće budžete. Preživljavao je zato što su ga voleli ljudi kojima je stalo. Ljudi koji plaču na filmovima o Duletu. Ljudi koji se vraćaju na stadion posle svakog razočaranja. Mazohisti, avangarda.Ti ljudi sinoć nisu dobili ono što im je obećano — nepomućeno veče sećanja. Dobili su još jedan podsetnik da čovek na čelu kluba ima potpuno drugačije prioritete.

Piše: Volimpartizan.rs