Lazetić je rekao naglas ono što mnogi navijači Partizana osećaju o odlasku Obradovića

Fudbalski stručnjak Žarko Lazetić u podkastu „2×45″ artikulisao je bol koji veliki deo crno-bele javnosti ne ume ili ne sme da izgovori — Partizan se olako odrekao institucije

Piše: Volimpartizan.rs

Žarko Lazetić nije košarkaški trener, nije košarkaški analitičar, i upravo zato njegove reči o Željku Obradoviću pogađaju tačno u centar — jer govori iz pozicije čoveka kome je stalo do Partizana kao celine, bez ikakve lične agende i bez potrebe da štiti bilo koga u košarkaškoj hijerarhiji. Kada kaže da „kao čovek ne može da se oporavi” od toga što smo dozvolili da Obradović ode, Lazetić izgovara rečenicu koja mesecima struji kroz navijačku bazu crno-belih, ali je retko ko sa imenom i prezimenom spreman da stavi na papir.

Obradović i Partizan — šta je Lazetić zapravo rekao

Lazetićev argument je višeslojan i zaslužuje pažljivo čitanje. On ne tvrdi da Obradović treba da ima „tapiju na to mesto zauvek.” Tvrdi nešto mnogo preciznije i bolnije — da oko Obradovića nije formirana stabilna atmosfera, da su mu nametnuta očekivanja koja nisu bila realna, i da je klupski menadžment propustio da zaštiti svog trenera. To je ključna razlika. Lazetić ne govori o iracionalnoj odanosti jednom čoveku. Govori o sistemu koji je zakazao.

I onda dolazi podatak koji sve pojašnjava. Isti tim koji je pod Obradovićem gubio utakmice u poslednjim sekundama — tesne, dramatične, ali uvek blizu — posle njegovog odlaska je gubio sa po 40 poena razlike. To nije statistička sitnica. To je dokaz da je Obradović ličnom energijom, autoritetom i trenerskim umećem držao tu ekipu daleko iznad njenih realnih mogućnosti.

Pritisak na Partizan koji je Obradovića gurnuo ka izlazu

Lazetić pominje nešto o čemu se malo govori, a što je možda srž problema: javno postavljanje cilja. Predsednik kluba Ostoja Mijailović je na početku sezone izjavio da je Fajnal for cilj Partizana. Ta izjava nije nevina. Ona menja čitavu dinamiku — transformiše svaki poraz u krizu, svaku lošu seriju u razlog za paniku, svaku konferenciju za novinare u suđenje.

Nekako s godinama, stekao sam naviku da prepoznajem trenutak kada ambijent oko tima počinje da radi protiv njega. Kod Obradovića, taj momenat je bio vidljiv. Pitanja na konferencijama su postala provokativna već nakon osmog kola. Osmo kolo. Od 34. Kao da je sezona gotova u oktobru. Lazetić to prepoznaje iz fudbalskog iskustva, jer je mehanizam identičan — nekontrolisana očekivanja ubijaju trenera brže od loših rezultata.

Penjarojin Partizan i zamka nultih očekivanja

Ovde Lazetić pravi najlucidniju opservaciju. Kada kaže „Zašto kažete da je prevazišao očekivanja? Zato što su bila na nuli ili ispod toga” — to nije umanjivanje Penjarojinog rada. To je ogoljivanje konteksta u kojem Španac radi.

Penjaroja je došao u situaciju gde je svaka pobeda pozitivno iznenađenje. Obradović je radio u situaciji gde je svaki poraz katastrofa. Isti klub. Iste prostorije. U velikoj meri isti igrači. A potpuno drugačiji metar.

I da budem pošten — Penjaroja JESTE doneo promene. Pet pobeda u nizu u Evroligi nije slučajnost i ne treba to minimizovati. Ali Lazetić ima pravo kada sugeriše da je ključna razlika u tome što su eliminisana dva”kancera” u ekipi i što se vratio Karlik Džons, ubedljivo najvažniji igrač ekipe, čiji izostanak je definisao Obradovićevu poslednju sezonu. Kada imaš svog najboljeg igrača, košarka izgleda drugačije. Kada ga nemaš i gubiš u poslednjim sekundama, a od tebe se očekuje Fajnal for — onda si loš trener. Ta logika je apsurdna, ali upravo tako je primenjena na Obradovića.

Paralela Mesina—Obradović i šta Partizan treba da nauči

Lazetić povlači paralelu sa Etoream Mesinom i Olimpijom Milano koja zaslužuje više pažnje nego što je dobila u podkastu. Mesina, jedan od najvećih trenera u istoriji evropske košarke, povukao se iz Milana sa gotovo identičnim obrazloženjem — osećao je da njegovo prisustvo više šteti nego pomaže, jer je atmosfera oko kluba postala nezdrava. Zvižduci sa tribina. Pritisak medija. Narativ da je „prevaziđen.”

I onda Lazetić dodaje Svetislava Pešića u jednačinu. Pre tri godine — prevaziđen. Pre dve — najbolji. Sada — opet prevaziđen. Ciklus koji nema nikakve veze sa stvarnim trenerskim kvalitetom, a sve sa kolektivnom nestrpljivošću.

Ono što me pogađa u svemu tome: Partizan je imao čoveka koji je, kako kaže Lazetić, „pokretao vulkan” — čoveka čiji izlazak na parket je bio događaj, čija energija se prenosila na ekipu i tribine. Video sam to. Osećao sam to. Kad Partizan pod Obradovićem krene u četvrtinu sa minus deset, atmosfera na tribinama se NIJE menjala — jer su i igrači i navijači verovali da taj čovek na klupi može da izvrne utakmicu. To je nešto što se ne meri statistikom. I to je ono što smo izgubili.

Lazetić završava sa rečenicom koja boli: „Ne mogu to da prihvatim, ali moram, šta ću, ne pitam se tu.” Ta rečenica rezonuje sa ogromnim brojem navijača Partizana. Osećaj nemoći pred odlukama koje nisi doneo, ali čije posledice živiš.

Ipak, deo mene se pita — i ovo je nešto na šta ne umem sam sebi da odgovorim — da li smo mi, navijači, deo problema koji Lazetić opisuje? On pominje da su „navijači, klub, ko god” dozvolili da Obradović ode. Navijači koji su zviždali posle poraza, koji su tražili promenu, koji su padali u paniku u osmom kolu — koliko smo mi lično odgovorni za atmosferu koja je progutala Obradovića? Da li smo mogli drugačije, ili je ovo bilo neizbežno?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11

VolimPartizan.rs