Partizan definitivno nema potrebnog centarfora i to je sramota za ljude koji vode ovaj klub

Čelnici Partizana su bivši igrači, a ne prepoznaju ono što svaki navijač vidi — da im napad ne postoji otkad je Milošević otišao

Piše: Volimpartizan.rs

Dvanaest golova i četiri asistencije na sedamnaest utakmica — to je Jovan Milošević ostavio iza sebe pre nego što se vratio u Bundesligu. Te brojke ne opisuju samo dobrog napadača, opisuju igrača koji je doslovno nosio Partizan na leđima. I umesto da čelnici kluba — bivši profesionalni fudbaleri, da podsetim — učine sve da ga zadrže ili da pronađu adekvatnu zamenu, dobili smo Kostića, Poltera i Lekića. Trojicu igrača koji očigledno nemaju u ovom trenutku dovoljan kvalitet da odgovore zahtevima kluba kakav je Partizan.

Ovo me ne samo razočarava. Ovo me iritira.

Zašto je Partizan bez Miloševića potpuno drugačiji tim

Milošević nije bio samo čovek koji daje golove. Bio je čovek koji je celom napadu davao smisao. U Blagojevićevom sistemu, on je radio ono što nijedan od trojice trenutnih napadača ne ume — počinjao akcije okrenut leđima golu, spuštao se po loptu do centra terena, sarađivao sa krilnim igračima, pa trčao nazad u šesnaesterac i završavao ono što je sam započeo. Vezivao je po dvojicu štopera za sebe, a samim tim otvarao prostor Vukotiću, Seku, Ugrešiću, Bogdanu Kostiću.

Prepoznam uvek kada odlazak jednog igrača razotkrije koliko je ceo tim zavisio od njega. Miloševićev odlazak je upravo takav slučaj. Nisu samo golovi nestali — nestala je organizacija napada, pala je forma skoro svih igrača, dramatično se smanjio broj šansi. Sa ove distance, jasno je da je Milošević bio sistem, a ne samo špic.

Trojica napadača i zašto nijedan očigledno nije rešenje

Hajde da budemo konkretni, jer imam utisak da u Humskoj izbegavaju da se suoče s ovim:

Andrej Kostić — target man koji vidi samo golmana. Ponekad to jeste kvalitet, ali u sistemu koji Blagojević forsira, gde se traži nastavak akcije i učešće u izgradnji napada, Kostić je pogrešan profil. I sam trener to zna — nije fan tog tipa igrača.

Sebastijan Polter — sidraš sposoban da optereti odbranu u niskom bloku, ali to nije ono što Partizanu treba za ambiciozniji fudbal i evropska takmičenja.Mada, ne mogu da se otmem utisku da pravu šansu još nije ni dobio u Partizanu.

Marko Lekić — 28 minuta na terenu. Dvadeset osam. Bilo bi pošteno ne zaključivati ništa na osnovu tako malog uzorka, ali sam taj podatak govori koliko je daleko od toga da bude rešenje.

Nijedan od njih ne donosi ono što je Milošević donosio — intenzitet, napadanje prostora, agresivnost, sposobnost da veže igru i završi akciju. Nijedan ne liči na modernog centarfora koji je Partizanu potreban za bilo kakav ozbiljan evropski pohod. Iako moram priznati da bi mali Kostić to mogao postati uz mukotrpan rad i neverovatnu sreću pri idućem transferu.

Čelnici Partizana i centarfor — ko je uopšte zadužen za sportsku politiku

I evo gde priča postaje zaista frustrirajuća. Na čelu kluba sede Predrag Mijatović i Danko Lazović — ljudi koji su sami bili fudbaleri, koji bi trebalo da razumeju igru bolje od bilo kog birokrate. A od početka 2026. godine nisu povukli nijedan smislen potez na sportskom planu. Nijedan.

Mijatović je potpredsednik za sportska pitanja, ali ga članovi Upravnog odbora preglasavaju kad god im se ne sviđa predlog. Lazović je generalni direktor, ali sportski poslovi ne idu uz tu funkciju. Sportski direktor ne postoji. Skupština se ne nazire. U rukovodstvu bukti rat oko toga ko vodi klub, a u međuvremenu ekipa je pala na treće mesto, trener stavlja veznog igrača na poziciju centarfora u Lučanima, i niko — bukvalno niko — ne izlazi pred javnost da kaže: “Da, odgovorni smo i za ovo.”

Čuli smo da su krivi treneri. Čuli smo da su krivi igrači. Ali da su Mijatović ili Lazović delom odgovorni za pad na treću poziciju? To još niko nije izgovorio.

Partizanu treba centarfor koji liči na Miloševića — ali ko će ga dovesti

Momenat u Lučanima kada je Blagojević stavio Ognjena Ugrešića — centralnog vezistu — u napad govori sve što treba da se zna o stanju stvari. Trener nema sa kim. I nije da ga branim za taj potez, jer deo odgovornosti za ispuštena dva boda očigledno jeste njegov. Ali u kakvoj je poziciji čovek kome ne obezbeđuju osnovni alat za rad? I ne samo kada pričamo o kvalitetnom centarforu nego i u još nekim pozicijama u timu koje su očigledno deficitarne.

Fudbal je odavno otišao u pravcu gde centarfor mora da bude više od egzekutora. Mora da učestvuje u izgradnji, da nastavlja akcije, da stvara prostor drugima. Milošević je bio upravo to — i podsetimo se, kad je došao posle perioda neigranja u Sent Galenu, mnogi su pitali “ko je ovaj?”, a godinu dana kasnije maltene plakali kad je odlazio.

Takav igrač postoji negde, na nekoj margini, baš kao što je i sam Milošević bio pre dolaska u Partizan. Ali da bi ga pronašli, mora neko konkretan da radi taj posao. A trenutno se časnog krsta ne zna ko će i kome poveriti sportsku politiku ovog kluba.

Nadam se da će se do leta, kada se dozovu pameti i uspeju da prodaju nekog od igrača, konačno dovesti centarfor koji će biti pojačanje — ne samo još jedno ime na spisku. Jer ovo što imamo nije dovoljno. I to svi vidimo, osim, izgleda, ljudi koji bi trebalo da to vide prvi.

Stalno se vraćam na jednu stvar koja me ne pušta — Milošević je bio na pozajmici, svi su videli šta donosi, i opet ga nismo zadržali. Kako je to moguće? Razumem da postoje finansijske realnosti, razumem Bundesligu i ugovore, ali da li je iko u rukovodstvu zaista pokušao sve? Voleo bih da negde iskreno čujem da li je postojala ikakva šansa koju smo propustili, ili se stvarno nije moglo. Jer ako se moglo, a nije urađeno, to menja celu sliku o ljudima koji vode ovaj klub.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11