Vladimir Stojković o Partizanu u podkastu 2×45 — dijagnoza koju je teško čuti ali još teže osporiti
Piše: Volimpartizan.rs
Vladimir Stojković je rekao ono što većina navijača Partizana oseća u kostima, ali ne želi da formuliše naglas: prva titula crno-belih doći će tek kad se dese ozbiljni problemi kod rivala. Ne kad Partizan ojača dovoljno. Ne kad uprava napravi čudo. Već kad se nešto poremeti na drugoj strani. Posle pedeset godina praćenja ovog kluba, moram da priznam — u opisu trenutnog stanja, Stojković je gotovo nemoguće osporiti. Ali u prihvatanju te logike kao odgovora leži nešto što me duboko brine.
Zašto Stojkovićev kredibilitet o Partizanu nosi posebnu težinu
Malo ko u srpskom fudbalu može da govori o Partizanu sa pozicije sa koje govori Stojković. Petnaest godina u klubu, kapiten, čovek koji je prošao sve — od derbija do evropskih noći, od euforije do razočaranja. A igrao je i za Zvezdu, što znači da poznaje oba sistema iznutra. Kad on kaže da je “imperiju” teško srušiti, to nije navijačko kukanje. To je procena nekoga ko zna kako obe strane funkcionišu.
Upravo zato njegove reči o Zdjelaru i Mitroviću nose više od površinskog značenja. „Mislim da su oni pun pogodak, ali da benefite treba očekivati tek na leto” — ovo je najkonkretnija i verovatno najtačnija stvar iz celog razgovora. Obojica su došli bez priprema, sa pauzom u takmičarskom ritmu, i stavljen im je ogroman teret na leđa. Stojković razume šta znači biti iskusan igrač koji treba da podigne mlade oko sebe — jer je godinama radio upravo to.
Partizanovi propušteni trofeji — deo priče koji Stojković ne zaobilazi
Ono što mi se posebno sviđa kod Stojkovića je da ne pravi od sebe nekoga ko samo brani klub. Kad kaže da je Partizan pod novom upravom izgubio dva Kupa — „koji su bili jedina realna šansa da se u ovim okolnostima dođe do trofeja” — to je direktan udarac. Ne neprijateljski, ali bolan. Jer je istinit.
Kupovi su bili šansa da se prekine suša, da se navijačima da nešto opipljivo, da se pokaže da novi ljudi u klubu znaju da dođu do rezultata. Oba puta — promašaj. I sad smo u situaciji gde Stojković kaže da će sačuvati drugo mesto biti podvig. Vojvodina na bod, digla se, dovela kvalitetne pojedinice. Njegova preporuka da „drugo mesto treba životom braniti” govori sve o tome gde se Partizan trenutno nalazi.
Stojkovićeva teza o Partizanovoj tituli — gde se slažem i gde se razilazimo
Evo gde moram da budem iskren o sopstvenoj poziciji.
Stojković kaže da će Partizanova titula doći kad se pojave problemi u Zvezdi — kad neko tuži klub, kad se sistem naruši iznutra. Razumem tu logiku i, gledajući aktuelne okolnosti, teško joj je oponirati. Uslovi u kojima se dva kluba takmiče — od infrastrukture, spoljnih činilaca, preko finansijskih mogućnosti, do privlačenja sponzora — nisu ni približno ravnopravni i neće biti dokle god jedan čovek o tome odlučuje. To nije tajna, to svako ko prati srpski fudbal i političku situaciju u ovoj zemlji duže od jedne sezone može da vidi golim okom.
Ali ne mogu da prihvatim da to postane Partizanova strategija — čekaj da se rival sruši. Ako klub usvoji tu filozofiju, onda uprava nema pravi motiv da gradi. Nema pritisak da donosi bolje odluke, da pravi pametniju transfernu politiku, da razvija sistem koji može da konkuriše i u neravnopravnim uslovima. Čekanje na tuđe probleme je objašnjenje za prošlost. Ne sme da bude plan za budućnost.
Stojković je sam rekao da je „dužan navijačima da kaže šta misli.” Poštujem to. Ali mislim da je navijačima Partizana potrebno i nešto više od dijagnoze — potreban im je neko ko će insistirati na tome da Partizan radi na sebi, bez obzira na okolnosti. Jer ako titula dođe samo kad se Zvezda sruši, to nije Partizanova pobeda. To je tuđi poraz.
Navijači Partizana između frustracije i lojalnosti — Stojkovićeva najteža tema
„Navijači su isfrustrirani, tako je godinama unazad” — kaže Stojković, i tu nema šta da se doda. Pojačan odlazak na košarku, dolazak Obradovića koji je napravio euforiju — sve je to tačno, i sve to govori o tome koliko su navijači gladni uspeha. Košarkaški Partizan im je dao nešto za čim su žudeli. Fudbalski ih i dalje hrani obećanjima.
Stojković ne želi da bude kritičar po svaku cenu — to kaže eksplicitno. Rekao je da se pre godinu dana zaustavio sa kritikama da ne bi navijačima „uskratio zadovoljstvo” u momentu euforije. Razumem taj impuls. Ali pitam se da li je to ispravno. Da li je bolje sačekati da euforija prođe pa onda reći istinu, ili je reći odmah i riskirati da budeš nepopularan? Naučio sam odavno da odložena istina boli više od pravovremene.
Ostaje mi jedna stvar iz ovog razgovora koja me ne pušta — i na koju nemam jasan odgovor. Stojković kaže da ne želi da staje ni na čiju stranu u podeli u vrhuški kluba, ali smatra da su „uloge od početka pogrešno podeljene.” To je rečenica koja otvara deset pitanja, a ne odgovara ni na jedno. Ko je trebalo da radi šta? Gde je tačno puklo? Navijači koji su bliži unutrašnjim strujama u klubu možda znaju na šta Stojković konkretno misli — jer ja, koliko god pratio ovaj klub kao i mnogi od nas, tu nisam siguran da vidim celu sliku.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
