Crno-beli razbili TSC u prvom poluvremenu zahvaljujući bekovima, pa se raspali u nastavku i jedva sačuvali 2:1
Piše: Volimpartizan.rs
Partizan ume da igra fudbal. To je, paradoksalno, najfrustrirajuća stvar koju možete da zaključite posle utakmice sa TSC-om. Jer kad znate da ekipa može da izgleda ovako kako je izgledala prvih 45 minuta — organizovano, brzo, sa smislom i energijom — onda je ono što se dešava u drugom poluvremenu još teže za gledanje. Nije problem u tome što crno-beli ne znaju — problem je što prestanu. I to iz utakmice u utakmicu. Posle 50ak godina praćenja ovog kluba, znam da prepoznam razliku između ekipe koja nema kvalitet i ekipe koja ima kvalitet ali nema izdržljivost. Ovo je ovo drugo, i to me, iskreno, više brine.
Partizanov napad preko bekova — Blagojevićev potpis koji je odlučio utakmicu
Srđan Blagojević se vratio i sa njim su se vratile zakonitosti koje su funkcionisale u prvom mandatu. Bekovi nisu statisti — oni su pokretači napada. Milan Roganović je desnom stranom napravio haos koji TSC nije mogao da kontroliše, a njegov prodor koji je rezultirao Dragojevićevim golom glavom bio je kopija akcije protiv Spartaka. Ista kombinacija, isti dvojac, isti efekat. Kad vam se šablon ponavlja sa uspehom, to nije slučajnost — to je sistem.
Na levoj strani, Vukašin Đurđević je odigrao možda najbolju utakmicu otkako nosi crno-belo. Iznenađujući starter na poziciji levog beka, a opravdao je poverenje akcijom koju je sam započeo, sam završio — doduše iz drugog pokušaja — i krunisao je golom. Oba pogotka proslavljena su trkom cele ekipe ka strelcima. Osmesi, zagrljaji, zajedništvo. Te stvari se ne mogu odglumiti, i to je možda najbolja vest sa ovog meča — da se svlačionica drži u vremenima koja nisu nimalo laka.
Sek u napadu — sve osim gola
Između ta dva pogotka, Demba Sek je radio sve ispravno osim jedne “krupne sitnice”— da loptu stavi u mrežu. Tri velike šanse, nijedna iskorišćena. Pozajmljeni krilni napadač Torina pleo je mrežu ispred šesnaesterca TSC-a, saigrači su mu izolaciju pravili kao u košarci, a on je svaku priliku poslao u ništa. I opet — niko na stadionu mu nije preterano zamerio. Jer se vidi da igrač radi, da se kreće, da razume prostor. Igra je tu, kao i protiv OFK Beograda. Završnica nije.
Koliko je Sek promašio situacija koje je sam stvorio, toliko je intrigantno pitanje — šta bi se desilo da je bar jednu pretvorio u gol? TSC bi bio pokopan pre poluvremena, a Partizan ne bi morao da prolazi kroz agoniju koju je sam sebi priredio posle pauze.
Partizanov kolaps u drugom poluvremenu — obrazac koji se ne sme ignorisati
I tu dolazimo do dela koji boli. Jer ovo nije prvi put. Protiv OFK Beograda — kaznio Rodić u finišu. Protiv Vojvodine — primljena dva gola. Protiv Spartaka — šansa Kuveljića u poslednjim minutima umalo koštala. I sad TSC — ekipa koja se prerušila u nešto mnogo opasnije i zamalo stigla do izjednačenja.
Drugo poluvreme protiv TSC-a bilo je toliko prazno da se jedva ima šta analizirati iz Partizanove perspektive. Dalekometni pokušaj Dragojevića i Vukotićevo lansiranje Trifunovića, koji je šutirao iznad gola — to je otprilike sve što su crno-beli ponudili u 45 minuta. Sve ostalo pripadalo je gostu. Todoroski je probijao, Jovanović je pretio, Milošević je morao da brani ozbiljne udarce. Stekao se utisak da Partizan jedva čeka poslednji sudijski zvižduk.
Fizička pripremljenost je očigledan problem. Ekipa koja dominira u prvom poluvremenu ne sme da fizički nestane u drugom — ne protiv TSC-a, ne u borbi za drugo mesto. Blagojević je za nedelju dana uspeo da vrati ideju i identitet u igru. Ali kondiciju ne možeš da vratiš za nedelju dana, i to se videlo golim okom.
Šta pobeda nad TSC-om zaista znači za ostatak sezone
Tri poraza zaredom su prekinuta. To je činjenica i to vredi. Vojvodina diše za vrat u trci za drugo mesto, i svaki bod je dragocen. Aplauzi na početku meča za vraćenog trenera, aplauzi tokom prvog poluvremena za igru koja podseća na bolje dane, aplauzi na kraju za tri boda — sve to ima svoju vrednost. Atmosfera na Topčiderskom brdu, pred oko 5.000 navijača, bila je podrška kakvu ovaj tim zaslužuje kad pruži trud.
Ali — Slobodan Urošević, nekadašnji kapiten Partizana, zamalo je izjednačio u nadoknadi za TSC. Milošević je odbranio. Da nije, pričali bismo potpuno drugačiju priču. I to je suština problema: Partizan ne sme da zavisi od odbrana golmana u 90+ minutu protiv ekipe koja se skoro bori za opstanak.
Pobeda je pobeda, neću to da umanjujem. Prvo poluvreme je bilo najboljih 45 minuta crno-belih u celoj 2026. godini — više nego na šest prethodnih utakmica zajedno. Blagojevićev sistem sa bekovima funkcioniše, Sek će početi da daje golove jer igra opravdava strpljenje, a Zdjelar i Mitrović su stabilizovali sredinu i odbranu. Sve je to obećavajuće. Ali ono drugo poluvreme me ne pušta. Jer ovo nije izolovan slučaj — ovo je obrazac. I dok se taj obrazac ne prekine, svaka Partizanova pobeda dolazi sa zvezdicom i dozom sreće koja neće trajati protiv ozbiljnijeg protivnika. Navijači koji su bili na stadionu znaju kako se oseća taj prelaz iz euforije u strepnju za 45 minuta — zanima me da li neko veruje da je ovo samo pitanje kondicije, ili je u glavi nešto što Blagojević tek treba da adresira?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
