Milion i po evra u pepeo — kako je Partizan januara 2024. napravio najgori prelazni rok u svojoj istoriji

Od sedmorice novajlija crno-belih sa zimskog prelaznog roka pre dve godine ostao je samo rezervni golman, a finansijska šteta i dalje guši klub iz Humske

Piše: Volimpartizan.rs

Partizan je na zimu 2024. bio na prvom mestu. Bod iznad večitog rivala. Derbi dobijen u Humskoj. Parni valjak pod Duljajom delovao je kao mašina koja treba još samo par delova da postane kompletna. Navijači su se ponadali posle sedam godina čekanja na titulu, a uprava je u prelaznom roku reagovala brzo i glasno — sedmorica pojačanja stigla su pre nego što su se pripreme ozbiljno ni započele. Napad na titulu je bio spreman, govorili su. Dve godine kasnije, od te sedmorice u Humskoj je ostao Miloš Krunić. Rezervni golman. Svi ostali su otišli, a sa sobom odneli navijačku nadu i milion i po evra klupskog novca.

Transferi januar 2024. — kako su pojačanja postala teret

Da bismo razumeli razmere ove katastrofe, treba je staviti u kontekst. Partizan je te zime imao novac. Mihajlo Ilić prodat je Bolonji za 4,8 miliona evra. Kristijan Belić u AZ Alkmar za četiri miliona. Ukupno skoro devet miliona evra svežeg prihoda — kapital sa kojim ozbiljan klub gradi buduću ekipu.

Umesto toga, Humska je dobila ovo:

Igrač	Došao za	Otišao za	Bilans
Jong Džung Goh	1.200.000 €	250.000 €	-950.000 €
Bojan Kovačević	600.000 €	500.000 €	-100.000 €
Nikola Miličić	500.000 €	0 €	-500.000 €
Aleksa Janković	0 €	0 €	0 €
Leonard Ovusu	0 € (plata ~50.000/mes.)	—	gubitak na platama
Denil Kastiljo	pozajmica	—	0 €
Miloš Krunić	0 €	—	0 €
UKUPNO			-1.550.000 €

Milion i po evra čistog minusa. Za klub koji grca u dugovima, to nije greška u proračunu. To je finansijsko samoubistvo.

Goh, Miličić i Ovusu — tri lica Partizanove nekompetentnosti na transferima

Svaki od ovih transfera sam za sebe priča sopstvenu priču o nečijem nemaru. Zajedno, oni crtaju sliku kluba koji je u januaru 2024. funkcionisao bez ikakvog sistema kontrole.

Jong Džung Goh je plaćen 1,2 miliona evra — jedan od najskupljih igrača u istoriji Partizana. Trebalo je da bude ono što Kvinsi Menig nikada nije bio. Gol na debiju protiv IMT-a, solidna partija na derbiju — i onda mrak. Bukvalno mrak. Korejac se ugasio na terenu do te mere da komentator mora da izgovori njegovo ime da biste znali da igra. Četiri trenera su pokušala da ga reanimiraju. Nijedan nije uspeo. Na 42 utakmice — dva gola. Otišao u Poljsku za šest puta manje nego što je plaćen. Ni tamo nije zaigrao.

Nikola Miličić je možda najskandalozniji slučaj od svih. Pola miliona evra za igrača koji nikada nije debitovao za Partizan. Nikada. Doveden sa povredom ligamenata kolena zbog koje je u prvoj polovini sezone odigrao samo pet utakmica za Radnički. Klub koji daje pola miliona za igrača a ne proveri mu koleno — to se ne dešava u ozbiljnoj organizaciji. Miličić je prošao kroz Partizan kao duh: stigao, nikad zaigrao, otišao na pozajmicu, vratio se u Radnički kao slobodan igrač. Pola miliona evra — puf.

Leonard Ovusu je posebna kategorija. Stigao besplatno, ali sa platom od 50.000 evra mesečno. Za igrača koji je u intervjuima pričao kako mu je zadatak da sprečava kontre — dok su protivnici pored njega prolazili kao da ne postoji. Stanojević je sam rekao da Ovusu spada u grupu igrača kojih će se klub teško otarasiti zbog velikih primanja. Ta rečenica trenera o sopstvenom igraču govori sve.

Janković i Kastiljo — Partizanovi transferi bez sportske logike

Ako su Goh, Miličić i Ovusu bili skupi promašaji, Janković i Kastiljo su bili simptomi nečeg još goreg — transferi koji nisu ni imali sportsku logiku od početka.

Aleksa Janković je stigao u paketu sa Kovačevićem iz Čukaričkog. Izvor koji teško osporavate opisuje ga kao “monetu za potkusurivanje” i “uslugu Miloša Vazure njegovom agentu.” Ni u Čukaričkom nije bio standardan. Kako je iko očekivao da bude dovoljno dobar za Partizan? Sedam utakmica, jedan gol, pa tribine. Vrapcima na grani je bilo jasno, kaže se — samo očigledno ne ljudima koji su odlučivali o transferima.

Denil Kastiljo je došao iz Šahtjora kao Duljajeva želja. Prekratko se zadržao za konačnu ocenu — jedanaest utakmica, dva gola, neke dobre momente. Ali ono što pamtimo je sramni tretman kluba prema njemu: čovek je spavao i živeo na SC Teleoptik jer mu niko nije pronašao smeštaj. Hteo je da ostane. Rečeno mu je da se na njega ne računa. Partizan — klub koji igraču ne može da obezbedi krov nad glavom, a onda se čudi zašto ne može da privuče kvalitet.

Kovačević i Krunić — Partizanov jedini transfer sa ljudskim licem iz januara 2024.

Bojan Kovačević je jedini iz te grupe koji je pokazao nešto na terenu. Debitovao golom, u početku delovao kao solidan zamena za Ilića. Pa se raspao. Pregršt kikseva, nesigurnost sa loptom — postao najčešća meta protivničkih napada. Otišao u Kadiz, gde mu solidno ide. Minus od 100.000 evra za Partizan — gotovo zanemarljivo u kontekstu ostale štete, ali i to je novac koji klub nije mogao da gubi.

I onda — Miloš Krunić. Jedini preživeli. Stigao besplatno iz Saudijske Arabije, nikad se nije bunio što ne brani, nikad remetio svlačionicu. Vojnik kluba, kako ga izvor opisuje. Profesionalac koji radi svoj posao bez fanfara. Od sedmorice, jedini koji je pokazao da zaslužuje crno-beli dres — i to ne spektakularnom igrom, nego karakterom. Ironija je bolna: jedini igrač koji je Partizanu nešto doneo iz tog prelaznog roka nije koštao ni evro.

Šta Partizan mora da nauči iz januara 2024. — ili će ponoviti iste greške

Vremenom razvijete osećaj za obrasce. I obrazac koji vidim u januaru 2024. nije nov — to je isti obrazac koji sam gledao bezbroj puta, samo sa većim ciframa. Igrač doveden jer ga trener hoće, a ne jer odgovara sistemu. Transfer realizovan kao usluga menadžeru. Igrač angažovan bez elementarne medicinske provere. Plata potpuno neprimerena kvalitetu. Sve to u klubu koji nema novca.

Tada su bili Vazura i Vučelić. Sada su drugi ljudi. Ali sistem koji je proizveo januar 2024. — sistem u kome niko javno ne odgovara za milion i po evra bačenog novca — taj sistem još niko nije razmontirao. Kovačević je otišao u Kadiz. Goh u Poljsku pa u Koreju. Miličić nazad odakle je došao. Ovusu u Norvešku. Janković u Azerbejdžan. Svi su otišli. Novac se nikad neće vratiti.

Jedno me ipak grize i ne mogu da se otresem tog pitanja: da li je tadašnji stručni štab — Duljaj konkretno — ikada interno pokrenuo alarm oko kvaliteta ovih igrača tokom priprema, ili je ćutao dok se priča nije raspala?. Jer ako je alarm postojao i bio ignorisan, to menja celu sliku o tome gde je odgovornost. A ako alarma nije bilo — to je možda još gore.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11