Treći uzastopni poraz crno-belih otkriva problem koji je mnogo dublji od lošeg dana — Partizan je tim bez kičme, a Čakarove kozmetičke promene to samo potvrđuju
Piše: Volimpartizan.rs
Tim koji izgubi jednom — može da ima loš dan. Tim koji izgubi dva puta zaredom — uhvatio ga je pad forme. Ali tim koji izgubi tri puta zaredom, i to ovako — bez šuta, bez ideje, bez ikakvog govora tela koji sugeriše da im je stalo — taj tim ima problem koji nijedna promena golmana ili taktičko podešavanje ne mogu da reše. Partizan je na “Karađorđu” izgledao kao ekipa koja ne zna zašto je izašla na teren, a Vojvodina ih je kaznila jer je — za razliku od crno-belih — tačno znala šta hoće.
Vojvodina je imala plan, Partizan nije — i to je suština poraza crno-belih
Vremenom razvijete osećaj za trenutke kad Partizan jednostavno nije prisutan. Nije pitanje kvaliteta — ima utakmica gde protivnik bude bolji i to se prihvati. Ali na “Karađorđu” se gledala ekipa koja je delovala kao da se prvi put vidi. Dvojica dečaka u sredini terena, Dragojević i Ugrešić, potpuno su “provaljeni”. Vidosavljević, Veličković i Kolarević vladali su sredinom terena od prve do poslednje minute, a Partizanovi veznjaci su trčali iza lopte kao da jure autobus koji im je pobegao.
Vojvodina je bila organizovana, motivisana i — što je najgore po Partizan — nije morala da bude briljantna da bi dominirala. Dovoljno je bilo da igra sa energijom i planom. Sič i Crnomarković su zatvorili Kostića tako da Partizanov špic praktično nije postojao na terenu. Vukanović se šunjao iza Partizanove odbrane kao da ga niko ne čuva. A Savićević, koji je ušao kao prinudna zamena, opalio je sa 25 metara onako kako se u Partizanu ne šutira mesecima — muški, odlučno, bez razmišljanja.
Čakarove promene: kad menjaš sve a ništa se ne menja
Evo šta je Čakar uradio za ovaj meč: promenio golmana, dao šansu Kruniću umesto Miloševića. Rehabilitovao Stojkovića, koji je počeo na levom beku. Tokom utakmice ubacio Milića posle Roganovićevog potresa mozga. Uveo Poltera, Zahida, Natha — “stare kajle” koji bi trebalo da donesu iskustvo i preokret.
I šta se desilo? Ništa. Apsolutno ništa.
Kad menjaš golmana, menjаš formaciju, vraćаš odbаčene igrаče, ubacuješ veterane sa klupe — i NIŠTA od toga ne funkcioniše — onda problem nije u onome što menjaš. Problem je u onome što ne možeš da promeniš: u mentalitetu, u identitetu tima, u suštini igre. A suština Partizanove igre na “Karađorđu” bila je — praznina.
Polter je ušao i nije imao kome da dodaje. Zahid je ušao i nije imao prostor u koji bi utrčao. Natho je ušao i — evo, pošteno — imao je jedno prepoznatljivo dodavanje koje niko nije završio. Ali to je bio trenutak, ne preokret. Kad ti napadač uđe i nema ko da završi akciju, problem nije napadač.
Partizanov napad je bio nepostojeći — igra bez ideje i bez hrabrosti
Hajde da budemo potpuno konkretni. Partizan je imao momente — Vukotić je zaista zagrejao Rosića, Kostić i Sek su kombinovali zanimljivo pre ofsajda, Sek je u jednom momentu “opljačkao” Savićevića i stvorio priliku. Ali te momente možeš da izbrojiš na prste jedne ruke, i svaki od njih je umro pre nego što je stigao do opasne zone.
Andrej Kostić, koji je trebalo da bude centralna figura napada, bio je potpuno neutralisan. Frustriran jer je dobro čuvan? Verovatno. Ali igrač koji na derbi dođe bez plana B kad plan A ne radi — nije igrač koji nosi tim. A niko drugi se nije pojavio da preuzme inicijativu. Niko.
Drugo poluvreme je bilo posebno bolno. Vojvodina je svesno spustila ritam, čekala grešku — i Partizan nije bio sposoban da to kazni. Tim bez identiteta je izgledao kao da ne može ni makac, čak i kad mu se protivnik namerno otvorio. To je, možda, najporaznija rečenica koju mogu da napišem o ovom meču — Vojvodina se nudila, a Partizan nije znao šta da radi s tim.
Rezultat 3:0 laska Partizanu — Vojvodina je mogla i više
Tri gola ne opisuju razliku u kvalitetu na terenu. Vojvodina je mogla da vodi ranije — Kolarević i Veličković su imali šanse pre Savićevićevog gola, Krunić ih je zaustavio. Savićevićev projektil u smiraj prvog poluvremena bio je naplata dominacije koja je trajala od početka. A dva penala u nadoknadi, koliko god da su ih Veličković i Meri hladnokrvno realizovali, bila su samo pečat na porazu koji je bio rešen mnogo pre toga.
Vojvodina je ovo uradila bez Njegoša Petrovića, bez Siniše Tanjge. Tanjga je gledao sa klupe kako mu igrači rade posao bez dva ključna čoveka. A Čakar je sa klupe gledao haos kome je sam doprineo — jer kad stalno menjaš delove, ali mašina i dalje ne radi, možda je vreme da se zapitaš da li je problem u šemi mašine.
Treći poraz zaredom — obrazac koji zahteva odgovornost
Ovo više nije pad forme. Ovo je slobodan pad. Treći uzastopni poraz, a svaki sledeći gori od prethodnog. Vojvodina je prišla na korak na tabeli i otvorila borbu za drugo mesto — jedinu poziciju koja Partizanu uopšte nešto znači ove sezone, jer je prva odavno rešena.
A Partizan se u Beograd vraća havarisan. Sa igračem koji je pretrpeo potres mozga. Sa golmanom koji ne zna da li igra sledeći meč. Sa trenerom koji je potrošio sve opcije u jednoj utakmici i nijedna nije upalila. Sa navijačima koji su u Novom Sadu gledali nešto za šta je teško naći opravdanje.
Stalno se vraćam na jednu stvar: ovaj Partizan ne liči ni na šta. Nije defanzivan, nije ofanzivan, nije kontra tim, nije tim koji poseduje loptu. Nema identitet. A posle 26 kola, to više nije “proces” ili “tranzicija” — to je činjenica. Navijači koji prate ovaj tim, koji su preživeli i gore periode, možda vide razlog za strpljenje koji ja ne vidim. Iskreno, voleo bih da mi neko objasni odakle crpeti nadu kad tim tri puta zaredom izgleda kao da mu je svejedno.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
