Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Atina, grad u kom čak i talasi imaju temperament, a vetar nosi eho vatre sa tribina. I baš danas u tom paklu, Partizan dolazi da po deveti put ove sezone ponovi istu lekciju koju nikako da nauči.
Pet poraza u osam utakmica, a svaki od njih ima isti uvod: prvo poluvreme kao uvertira za nešto veliko, drugo kao 9.krug pakla, kao da je Dante pisao Božanstvenu komediju nakon odgledane utakmice Partizana. Naš klub večita inspiracija za poluigrače koji se nekako uvek najbolje dokažu protiv nas i savršena atmosfera da i našim najboljima “nije dan” baš kada gori, kada najviše treba.
Kao da neko u svlačionici u poluvremenu isključi Wi-Fi u mozgovima, pa više nema ni veze, ni signala, ni ideja. Kao da se svaki put umesto taktike čita natalna karta, ali za pogrešan znak. I svakog puta u trećoj četvrtini isto: pad, praznina, tišina.
Drugo poluvreme nama više nije deo utakmice već novi oblik šizofrenije.
Barselona nas je ponovo spustila na zemlju. Vodili smo, kontrolisali, osećao se nekako miris pobede u vazduhu, ali smo se opet raspali. Kao da je „pit stop“ trajao duže nego sama trka. Kao da nam je neko konstantno sipao benzin u dizel motor.
A onda poslednja sekunda, poslednji dah nade, Vil Klajburn, čovek koji izgleda kao da je rođen da ruši tuđe snove, povukao je trojku sa deset metara, negde između logike i ludila. Lopta je prolomila tišinu kao munja, a kada je pala kroz mrežicu, ugasila je i osigurače u Areni. Sa njima je nestala i poslednja nada Partizana, kao svetlo koje trepne pre mraka, kratko, bolno i dovoljno dugo da zapamtiš šta si izgubio. Sve posle toga bio je samo eho jednog sna koji je trajao trideset devet minuta.
Posle toga, put u Dubai. I novi poraz. Tamo gde svi uglavnom zasijaju, mi smo izgledali kao da smo došli sa svećom u ruci.
Navijači su već prestali da broje poraze, kod nas se vreme računa kao u starom Rimu pre i posle treće četvrtine.
I s pravom se pitaju da li smo mi dobili trogodišnju licencu da igramo Evroligu ili da grešimo bez posledica i stalno se pozivamo na “sledeću sezonu”?
Da li smo klub ili program za rehabilitaciju samopouzdanja protivnika?
Pirej, mesto gde se Partizanovi snovi redovno sudaraju s realnošću.
Tamo gde nas tradicija ne miluje, nego vaspitava. Gde se svaki pokušaj herojstva završi kao lekcija iz poniznosti, i gde je svaka lopta koja uđe u koš kao mala pobeda protiv sudbine.
Da budemo iskreni, Olimpijakos je protivnik protiv koga ne očekuješ pobedu, već samo karakter. Pobeda bi bila senzacija, ali borba, to je ono što smo oduvek tražili, pa makar i izgubili ali časno. Ne trebaju nama čuda, treba nam 40 minuta bez nestanka struje u glavi, bez „osigurača“ koji iskaču čim protivnik pogodi dve trojke zaredom.
A i treba biti realan, Olimpijakos je uvek posebno motivisan protiv nas. Ne zato što im je Partizan nešto zgrešio, već zato što je to „bratski klub“ našeg najvećeg rivala, poznatog pod više umetničkih imena zvezda, fmp, ili kako se već predstavljaju u zavisnosti od doba godine i dostupnosti sponzora.
I kad igraju protiv nas, igraju kao da brane porodičnu čast, što im, ruku na srce, često i uspe. Ali s druge strane, kad god nam se nametne ulogu autsajdera, mi kao da proradimo, kad nas niko ne smatra favoritom, tad se setimo ko smo. Pa ako ništa drugo, možda baš večeras, u toj grčkoj vatri spuštenoj direktno sa vrha Olimpa u dvoranu “Mira i prijateljstva”, vidimo i najbolju verziju ovog tima, onu koja večeras ne igra pod bremenom favorita, već isključivo na čist inat.
Navikli smo da u Pireju gubimo. Ponekad časno, ponekad grozno, ali uvek po istom scenariju: borba, pa pad, pa poraz.
Možda je vreme da tu tradiciju najzad srušimo. Ne zato što smo naglo postali bolji, nego zato što gore ne može.
A ako može, neka bar zaboli sa nekakvim smislom.
Realno, teško je očekivati praznik košarke. Više će ličiti na zakazanu magnetnu rezonancu, bolno, ali neophodno. Jer ako ništa drugo, možda ćemo videti gde je stvarni prelom: u telu tima, u glavi igrača ili u ideji koja više ne nalazi put do srca.
A mi ćemo, kao i uvek, gledati, pratiti, nadamo se ne i ćutati. Jer koliko god bilo teško, ovo je naš klub, i kad pada, i kad greši, i kad boli, naš je, drugi nemamo a i ne želimo, samo bismo voleli da bar jednom, kad pogledamo semafor posle četvrte četvrtine, vidimo nešto drugo osim “opet”.
A na klupi, isti čovek, ista energija, isti izraz lica koji se ne menja ni kad gubimo ni kad vodimo. Željko Obradović, čovek koji je toliko puta pobeđivao Olimpijakos da su u Pireju njegovo ime počeli da izgovaraju kao grčku kletvu. Ali ovoga puta, ni njemu nije lako, povrede, odsustva, lomovi, kao da je sve što može da krene naopako ove sezone, već krenulo. Ipak, ako neko ume da iz ničega napravi tim, to je on.
Partizan u Atini desetkovan, ali ne i potpuno slomljen. Bez dva ključna beka, bez motora i bez iskre, ali sa upornošću koja ne nestaje čak ni kad semafor kaže suprotno. Karlik Džons, naš najbrži mozak, ostao je u Beogradu, povređen, ali svestan da se njegovo odsustvo oseća u svakom pasu, svakom napadu koji traje sekundu predugo. Nedostaje kao signal u tunelu. Naš drugi bek Šejk Milton, jedan od onih koji su trebali da donesu mir kad se utakmica lomi, takođe je van stroja. I baš kad smo ga najviše čekali, on je ostao tamo gde nas najviše boli, na spisku povređenih.
Zato sada u prvi plan stupa čovek koji je video sve što Grčka košarka ima da ponudi, Nik Kalates, grčki profesor pod srpskom komandom. Sa svojih trideset i kusur, kako bi rekao Gru: „Imam trideset i kusur i dalje me žele.“ I stvarno ga želimo. Zato što on nije samo igrač, već mentalna stabilnost. Dok neki traže izgovore, on traži rešenje. Dok drugi gledaju ka klupi, on gleda ka košu.
Sa timom nisu otputovali ni Džabari Parker ni Vanja Marinković. Za prvog ne znamo šta se dogodilo. Možda ga je povredila savest, možda kondicija. S obzirom kako igra od kad je došao, ne bi bilo iznenađenje da je Željko samo rekao: „Bolje odmori, odmor ti ide najbolje.“
A Vanja, naš kapiten, naš simbol, neće ga biti večeras, ali svi znamo da će kad se vrati, zapaliti halu jednom svojom trojkom onako kapitenski.
I tako desetkovani, oslabljeni, ali ne i demotivisani stižemo u Atiny.
Sterling Braun ostaje naš najpouzdaniji vojnik. Njegove ruke su kao fabrički kalibrisane, šut precizan kao švajcarski sat, samo što on radi i u vanrednom stanju.
Tu je i Tajrik Džons, čovek koji kad uđe u ritam postaje minijaturni uragan. Kad ne uđe, više liči na uragan koji je promašio koordinate, ali kada mu je dan, kad krene da dominira, postaje živi zid ispod koša, neka večeras za protivnika bude “zid plača”.
Bruno Fernando, novi centar iz Reala, izgleda kao neko ko još traži prevodioca za Željkove instrukcije, ali mu ne manjka ni srce, ni telo, ni želja. Ako nastavi ovako, postaće naš novi čuvar reketa, bez patetike, ali sa stavom koji se ne uči, nego nosi u genima.
Partizanova najveća nada u ovom najtežem periodu je još jedna “luda glava” ovog tima, naravno Dvejn Vašington, čovek koji šutne kad svi drugi stanu. Naš večiti ludak, naš spasilac u poslednjem trenutku. Večeras ga čeka njegova noć. Neka njegov svaki šut bude kao odgovor na sve što nas guši. Neka bude mašina na turbo-pogon, spremna da ispali trojke kao što srpski Kaligula ispaljuju prazna obećanja…
A ostali? Večeras nema izgovora. Ovo je utakmica u kojoj se ne čeka prilika, ona stvara i otima. Oni koji nisu imali minutažu, večeras moraju da odigraju kao da im od toga zavisi da li će sutra imati pasoš ili će se opet vratiti na vizni režim.
Sa druge strane, Olimpijakos u punoj snazi. Sa neba im silazi Vezenkov, čovek koji pogodi čak i kad zatvori oči. Tu je i Bek Furnije, hladnokrvni egzekutor. Naš stari znanac Nikola Milutinov, naš nekadašnji stub sada okrenut protiv nas, uvek dostojanstven, tih, ali ubojit, kao hladna voda u januaru. Tu je još jedan biser, Adetokumbo, ne baš onaj iz NBA mitologije, ali dovoljno atletski da može da skoči i preko reda i preko protivnika.
A Frenk Nilikina, naš bivši bek, sada u crveno-belom, koji će, kao i svi pre njega, želeti da „dokaže nešto“. Obično dokazivanje protiv nas ispadne kao završni ispit na masteru ali neka bar ovu noć njegov fakultet bude u blokadi.
Mi, iako realno slabiji, dolazimo sa jednom prednošću, ne nosimo pritisak i teret favorita, samo inat i nadamo se veliku želju, a to ume da bude najopasnije oružje.
Dok predsednik ovih dana traži „snajperiste“ po Beogradu, mi verujemo da su oni već pronađeni. Ne u nekom podrumu, ne traže ni parking po Beogradu, nego su u rosteru Partizana. Svi su večeras u Atini, spremni da pucaju trojke, ne kroz nišan, nego kroz mrežicu, kao kap. Da pogađaju baš iz inata, baš iz principa. Ako proradi njihov nišan, možda će večeras neko drugi tražiti sklonište.
Jer ovaj tim, koliko god izgubljen, ima u sebi nešto što se ne kupuje, iskru koja ne gori zbog svetlosti, već zbog ulaska u legendu, među besmrtne. I možda smo došli u Pirej kao ranjeni, ali i ranjene zveri znaju da ujedaju najjače kad su sterane u ćošak.
Kao i uvek, iza svega stoji čovek koji nikada ne traži alibi jer se u njega ne sumnja, Željko Obradović, ime koje ne moraš ni izgovoriti punim tonom, dovoljno je da ga šapneš i zna se o kom se radi. Institucija, trofejna legenda, najveći trener u istoriji evropske košarke, čovek čije se ime izgovara s poštovanjem čak i u gradovima gde je rušio tuđe snove. I to nije slučajno.
Takav respekt ne stičeš PR kampanjama, već godinama u kojima si iznova dokazivao da postoji razlika između trenera i vođe.
Ali, čak i najveći majstori ponekad moraju da priznaju da je formula te alhemije tanka. U Partizanu, to još uvek nije onaj zlatni spoj koji svi očekujemo. Kao da u tom velikom laboratorijskom eksperimentu nešto uvek nedostaje, taj jedan tajni sastojak, ona jedna kap koja pretvara hemiju u magiju. Željko nije izgubio sjaj, samo ga još nije potpuno preneo na ovaj tim.
I ne zato što ne zna, već zato što u košarci više nema klasičnih elemenata: sada se sve meri u sekundima, a ne u idejama i nacrtanim akcijama.
Ipak, mi mu i dalje verujemo.
Jer ako neko može da pretvori ovaj niz poluporaza u nešto što ima smisao, to je on. Mi samo čekamo trenutak kada će se ona njegova alhemija, koja je decenijama zlatila evropske hale, najzad se preliti u našu Arenu, da i ovde, u Beogradu, Željko postane ono što je svuda već bio, kralj koji je umesto žezla uvek držao tablu i marker.
Dok se u Atini bude igrala utakmica života i smrti za naš tim, u Beogradu se vodi ona druga, ona važnija, ona stvarna, životna. Na jednoj strani jedna majka koja je spremna život da podari za obraz pravdu i istinu, čista u nameri, bosonoga u idealima, ali visoko uzdignute glave, na drugoj poluljudi koji su za par hiljada dinara spremni da prodaju i glas i obraz, i budućnost svoje dece za senku tuđeg šatora.
U sredini glavni poglavica šatora, onaj što deli zemlju na dva pola, kao što je nekad Mojsije delio more. Samo što ovo nije čudo, već farsa. I nije ispružena ruka davljeniku, već potop.
Neko bi rekao da se taj čovek bori za narod, ali narod koji stoji u redu za dnevnicu je statistička greška.
A mi, mi što smo i navijači i svedoci, gledamo to kao što gledamo i svoj klub, sa nadom koja je već toliko puta bila izneverena, ali se ipak ne gasi.
Jer ako smo išta naučili iz svih ovih poraza, i na terenu i u životu, to je da se vera ne broji po rezultatima, nego po tome koliko puta ustaneš kad te obore.
Možda više ne očekujemo čuda, ali još uvek znamo kako se čuda stvaraju. Očekujemo iskricu, onu malu, tvrdoglavu, što odbija da se ugasi i kad duvaju svi vetrovi.
Partizan večeras ne igra samo protiv Olimpijakosa. Igra protiv sebe. Protiv letargije, protiv navike da je poraz normalan, protiv tišine koja se uvukla i u svlačionicu i u društvo.
A mi, koji smo još uvek tu, koji se još nismo umorili da verujemo, moramo da ostanemo na istoj strani, strani istine, strani igre, strani nade.
Jer dok god postoji jedan plamen koji gori, bilo u Areni, bilo na ulici,ovaj tim i ovaj grad nisu umrli, možda smo svi zajedno na aparatima za održavanje života, ali srce i dalje kuca.
Dok god ima jedan pas više, jedan skok više, jedna majka više koji kaže „ne“, sve se još može promeniti.
Ako smo i izgubili veru u lake pobede, nismo u to da možemo ipak pobediti prvo sebe pa i protivnika, jer Partizan je više od rezultata, kao što je i ova zemlja ipak malo više od samo jednog bezumnog uma, i nije bitno hoćeš li pobediti samo daj sve od sebe bez rezerve i biće dobro, biće kako biti mora.
Partizane, Srbijo, pomoli se Svetom Nikoli Tesli, upali pogon na trofaznu struju, a veš mašinu na jeftinu, ako je i dalje imamo. Neka zasvetli svaka varnica, neka zaigra svaka lampa nad ovom zemljom što se već navikla na mrak.
Neka Arena zazuji kao Teslin transformator koji prenosi energiju nade, neka struja teče kroz žile svakog ko još veruje da se sve može promeniti jednim skokom, jednim pasom, jednim otporom.
Još smo na kiseoniku, ali i dalje dišemo.
I dokle god dišemo postojimo.
Ova zemlja, ovaj tim, nisu izgubljeni. Samo su na poluvremenu.
A treća četvrtina tek počinje.🖤🤍🩶
Autor: MARIJA ANDRIĆ
