Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Autor teksta: Marija Andrić
Sofija, grad koji miriše na istoriju, prašinu a ponajviše na bugarsku ružu. Iako smo želeli suprotno, na kraju utakmice je ipak Hapoel lepo mirisao na dobro poznati parfem, a mi samo na znoj, pomalo stid, sa gorčinom u ustima posle još jedne utakmice izgubljene na dobro poznati način. To je onaj ukus koji ne prolazi ni uz kafu, ni uz ćutanje.
Opet smo bili elegantni u prvom poluvremenu, kao da smo došli na prijem kod kralja, a onda se u drugom pretvorili u dvorsku ludu, Trojanskog konja tog istog kralja. Treća četvrtina kao rupa bez dna, četvrta kao hodnik bez svetla. Kao da se petorica ljudi koji nose isti dres prvi put vide u životu, a sudbina im dala loptu i rekla: “Pa, snađite se.”
Ovo više nije bilo pitanje košarke, nego psihe. Jer svaka čast taktici, znanju, iskustvu, ali kad ti se tim raspadne kao kula od karata na promaji, onda nije pitanje ko je bolji, nego ko je džoker u tom špilu i imamo li ga uopše?
I sad, posle svega, Ako se može naći jedina svetla tačka u toj teškoj noći to su bili navijači koji na svakom gostovanju zadaju domaći zadatak domaćinima, kako izgleda prava iskrena ljubav. Pa ako je moguće da Ostoja uplati privatne časove ljubavi za igrače da ih malo poduče kako se pristupa instituciji za koju igraju, jer očigledno još uvek nisu shvatili.
Još jedno logično pitanje se postavlja: da li u budžet od trideset miliona evra može da stane i jedan dobar psihoterapeut da deluje u poluvremenu, ili makar pola litra svete vodice da osvešta svlačionicu? Nije bitno da li je sveta vodica, hipnoza ili rašlje, samo neka deluje od treće četvrtine. A možda bi i Dejan Bodiroga mogao malo da „urgira“ u Evroligi da nam odobre da Partizan igra dva puta prvo poluvreme. Nema pauze, nema šanse za kolaps, samo dva puta ono što znamo. Jer to je, izgleda, jedini način da preživimo drugo.
I sad, iz te bugarske noći u kojoj je Partizan izgledao kao da je zaboravio kako se piše sopstveno ime, vraćamo se kući.
Vraćamo se u Beograd, u svoj dom, u Arenu koja je i dalje najglasnija čak i kad zviždi.
A večeras nam dolazi Barselona. Da, baš ona.
Kad u košarci poželiš teži test za vađenje, nema ga. To je kao da posle moždanog udara izađeš na sprint sa Boltom.
Danas je novi dan, novo kolo, novi protivnik, nova prilika da se pokaže da smo naučili nešto iz onog bugarskog košmara koji nas još uvek drži u budnoj komi. Barselona stiže u Beograd, velika, skupa, moćna, navikla da dobija. Mi je dočekujemo uz sve senke aktuelnih dešavanja, ali s obavezom da dignemo glavu, da prestanemo da tražimo izgovore u sudijama, povredama i sreći, i da konačno potražimo odgovor u sebi.
Jer ako ne možemo da promenimo svet oko nas, možemo bar da promenimo sopstvenu igru. Da prestanemo da igramo samo pola vremena i da prestanemo da delimo koncentraciju kao da je na rate. Ta promena mora da krene u glavi, sopstvenoj glavi, ne u sistemu, ne u šemi, nego u uverenju da se pobeđuje kada veruješ, a ne kad ti ide.
A prvi među vinovnicima te promene, kao i uvek, moraju biti igrači. Oni koji nose težinu grba i očekivanja. I onaj koji stoji iza njih, ne kao senka, već kao simbol, Željko Obradović.
To je čovek koji u svakom gradu Evrope ima ulicu, a u svlačionici večnu dilemu između starog i novog sveta.
Najveći trener evropske košarke, čovek čija se filozofija uči na seminarima, ali i dalje najglasniji glas u tišini tajm-auta. Ipak, čak i najveći majstori moraju ponekad da se suoče s vremenom.
Jer Željkov Partizan danas liči na muzejsku sliku koja stoji između dva doba, remek-delo klasične škole u modernom okviru gde se igra drugačije, brže, šire, bez toliko logike, ali sa mnogo više brzine.
I ne, nije njegov stil prevaziđen, to bi bilo bogohuljenje. Ali kao da je košarka u međuvremenu promenila akcenat, a on i dalje piše po starom pravopisu.
Još uvek veruje u disciplinu, u pas više, u pamet pre hica. Ali svet oko njega se ubrzao. I kao da taj raskorak između ideala i tempa ponekad naš tim košta.
Ipak, niko kao on ne ume da iz potpunog sunovrata izvuče ono najbolje, da iz poraza napravi početak.
Njegova snaga nije samo u trofejima, već u tome što ume da podigne tim kada ga svi otpišu.
Zato i sada, kada deluje da smo zaglavljeni između prošlosti i budućnosti, mi i dalje gledamo ka njemu.
Jer ako iko može da napravi most između stare škole i novog doba, to je ovaj čovek koji je oboje već jednom izmislio.
I zato čekamo da se desi ono zbog čega je ovde.
Da upravo u našem klubu, u ovom gradu, u ovoj zemlji koja ga je stvorila, osvoji svoju najdražu titulu.
Da taj ciklus koji je počeo kao legenda, završi kao mit.
Jer ako se Partizan ikada vrati na vrh Evrope, želimo da to bude sa njim, čovekom koji je jedini dovoljno veliki da u svakom porazu vidi početak nečeg vrednijeg od pobede.
Ako neko ume da promeni kompas u sred puta, da prekroji plan na licu mesta i da iz potpune letargije pokrene sistem, onda je to Željko.
Situacija u kojoj su mu se povredila dva ključna plejmejkera nije ni prva, ni poslednja, ali jeste ona u kojoj se vidi koliko je sposoban da reorganizuje filozofiju tima. I baš zato što se sada igra bez klasičnih „režisera“, lopta je postala demokratska, svako mora da misli, svako mora da kreira.
Ali od večeras dolazi novi učenik u klasu razrednog starešine, stari poznanik, Nik Kalates.
Željkov đak iz dana kad se košarka igrala sa više pameti nego aplikacija.
Čovek koji je, kako kažu, poslednju loptu izgubio još u parkiću ispred zgrade, kad je imao osam godina. Od tada ih nije mnogo ispuštao.
I ako neko ume da razume šta Željko hoće, to je on, tihi vođa koji bi mogao da postane novi “Merlin” ovog trenutno začaranog kruga.
Tu je i Bruno Fernando, novi džin u našem dvorištu. Debitovao je solidno, kako i priliči igraču iz kraljevskog Reala, ali se još prilagođava na beogradsku buku. Nije to Madrid, ovde se ne dobija aplauz za pokret, već za skok u reklame. I kad nauči tu filozofiju, biće ono što nam najviše treba stena u reketu, neka bude “Blek Stena” Partizana.
Sterling Braun je i dalje naš najsigurniji čovek. Konstanta. Šut mu je kao tačan voz, retkost u Srbiji, ali kad stigne – stigne na vreme. Uvek tu, uvek pouzdan, uvek čovek koji te ne izda kad svi drugi stanu.
A Dvejn Vašington nastavlja da živi na ivici, prenosi loptu preko pola na ivici 8 sekundi, šutne kad niko ne očekuje, pogodi kad se najmanje nadaš. Njegove trojke su kao eksplozija, kratke, glasne i nezaboravne.
Dok Džabari Parker, ime koje je obećavalo nebo, a za sada leti kao avion sa jednim motorom. Ima sve, visinu, iskustvo, tehniku, ali i nekoliko kilograma viška i korak manje. Kao drugi pik NBA drafta, trebalo je da bude zvezda. Zasad je više kao apgrejdovani Darko Miličić verzija 2.0 isto drugi pik, veliki talenat, ali nekako stalno u pogrešnom ringu. Samo se nadamo da neće kao Darko od drugog pika završiti u “fan pit-u” Baje Malog Knindže.
Tajrik Džons je drugi svet, kad smiri svoju vruću glavu, postaje nepomična tvrđava. Kad ne smiri, ruši i tvrđavu i zastavu. Ali kad uhvati ritam, kad ga uhvati vatra, onda deluje kao čovek koji može da podigne pola Arene bez podizanja glasa kao pravi diskretni heroj.
I, naravno, naš kapiten Vanja Marinković.
Nije se naigrao u ABA ligi, i ne treba, jer zna Željko šta radi, čuva ga za velika dela. A to „nešto veliko“ je upravo večeras, protiv Barselone.
Naspram njega, nekadašnji naš kapiten, sada njihov pulen, Kevin Panter. Velika zvezda, ali ne i veliki kapiten. Pravi kapiten ne slavi protiv svoje bivše kuće kao da je osvojio kontinent. Mi imamo svog, tišeg, skromnijeg, ali pravog Vanju.
To je sada naš tim, mešavina iskustva, tvrdoglavosti i nade. Neki tek stižu, neki još traže sebe, neki nose sve nas. Ali ako postoji trenutak da ovaj mozaik konačno postane slika, to je ova noć. Protiv Barselone. U Beogradu. Tamo gde srce Partizana kuca najjače.
Danas je Sveti Luka, svetac koji isceljuje bolesti duše i tela. I ako iko ima pacijenata za njega, to smo mi.
Katolici i Amerikanci večeras slave Noć veštica, oblače se u čudovišta, plaše se šale radi. Mi, s druge strane, čudovišta gledamo svakog dana, u prenosu uživo, na nacionalnoj frekvenciji, nama je Noć veštica svaki dan prirodna pojava.
Oni se maskiraju da bi sakrili strah, a mi bi ponekad voleli da se maskiramo u optimizam. Ali ne ide, lako se prepoznaju naše bora, pogled i umor od svakog „opet“.
Zato je večeras jedini izbor koji imamo da slavimo pobedu, da se pomolimo za zdrav razum i stabilnu treću četvrtinu.
Jer ako se opet raspadnemo kao stare ćeramide posle grada, biće to Noć veštica bez kostima, ali sa svim efektima užasa.
Ako pak izdržimo, ako igramo kako umemo, možda ćemo i mi, umesto sveća u bundevi, upaliti svetlost u Areni.
A sutra je 1. novembar. Dan kada Srbija slavi Dan oslobođenja, bar bi trebalo.
Ali pošto je u našem narodu poznat sindrom zaborava, možda smo i na to stavili reprizu.
Zato se nadamo da će ova zemlja tog dana biti izlečena bar od jedne bolesti: amnezije.
Da će se ljudi sa svih strana slisti u Novi Sad, ne da bi brojali rane, već da bi ih zalečili. Da ćemo, pored svih ožiljaka iz prošlosti, imati snage da zalečimo i one sveže, kao što su rane mladih studenata iz Novog Pazara koji pešače za pravdu i bolje sutra svih nas.
Da će u prvom planu tog dana, umesto sveca i veštica, biti mladost i nada, onaj večiti simbol da će David jednom ipak pobediti Golijata. I da će pravda, kako god kasnila, stići na vreme.
I eto, u takvoj atmosferi, dok se jedni spremaju za kostime, drugi za molitvu, a treći za marš, Partizan izlazi na teren.
Jer i ova utakmica je samo još jedno polje na kojem se bije stara bitka, između straha i vere, između mraka i svetla, između onoga što jesmo i onoga što odbijamo da postanemo.
Sveti Luka, Noć veštica, Dan oslobođenja, sve to u jednoj utakmici, u jednoj noći.
Ako pobeđujemo, neka bude praznik. Ako izgubimo, neka bar bude lekcija.
Jer svaki naš meč je više od košarke, to je ogledalo u kome se vidi pravo lice, bez senke, bez maske.
Sada više nema rezervnih priča.
Ili ćemo večeras u Arenu ući kao tim koji veruje, ili izaći kao grupa koja se nada.
Razlika je ogromna.
Barselona će možda biti favorit, ali mi smo narod koji nikad nije znao da igra lake utakmice. Mi smo oni koji od poraza prave himnu, od greške lekciju i od bola motivaciju.
Neka večeras Beograd miriše na znoj, na vatru, na pravdu. Neka se oseti da Partizan još diše, da srce još kuca, da još uvek ima onih koji veruju da se sve može promeniti jednom trojkom, jednim skokom, jednim potezom.
Jer možda Evropa misli da smo lak plen gladnih hijena ali zaboravlja da se najveće bure uvek podižu iz tišine.
I zato, večeras neka grmi Arena, neka plamen ponovo gori.
Jer kada se kod nas probudi dobro poznati inat čak i Bog mora da navija. Igraj za čast, za ljubav, za nas, samo se bori kao mladost ove zemlje i Partizane nebo ti je granica.🖤🩶🤍
Autor: MARIJA ANDRIĆ
