IZ NAŠEG, NAVIJAČKOG UGLA: NAJAVA UTAKMICE BASKONIJA – PARTIZAN

Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.

Uživajte:

Autor teksta: Marija Andrić

Partizan je u Madridu možda izgubio u rezultatskom smislu, ali nije poražen, što bi rekao bivši selektor Dragan Ćaci.

Izgledalo je kao da će nas Real progutati u prve dve četvrtine, bez ideje, bez ritma, bez vazduha. Prednost Španaca rasla je kao spratovi na liftu u Burdž Kalifi, a mi smo izgledali kao putnici bez dugmeta za „stop“. Preko dvadeset poena razlike, publika u belom u transu, sve je mirisalo na još jedno poniženje, kao da smo hrana gladnim piranama.

A onda treća četvrtina. Ta večita noćna mora Partizana, najčešće deo meča kad nam se sve raspadne, ovog puta je postala mesto buđenja. Igrači su proradili, odbrana je dobila zube, napad smisao, i četvrtina se završila izjednačeno. Ništa spektakularno na semaforu, ali ogromno u osećaju, Partizan je ponovo bio živ.

U četvrtoj četvrtini smo napravili korak dalje, došli na dva, tri poena razlike. Momentum je bio naš, energija se prelila sa tribina, Real se pokolebao. I baš kad je delovalo da možemo da preokrenemo, počele su da padaju one „čudne“ odluke, kao po navici kad su Španci u pitanju, nesportska lična nad Tavarešom, situacija u kojoj bi svaki drugi klub dobio običan prekršaj, a mi dobijamo etiketu „nesportski“. Pa onda Kampaco koji bi na svakom drugom mestu lagano dobio tehničku za ono šutiranje reklama, osim naravno u Španiji, i sve što se dogodilo – dogodilo se prekasno. Falilo je malo, ali dovoljno da se oseti gorčina, jer smo znali da smo bili nadomak nečeg velikog.

Džabari Parker, posle nedelja čekanja, najzad je pokazao ono što smo priželjkivali, snagu, šut, odbranu, jednostavno ponos. Nije ga dugo čekala ruka, nije ga čekala publika, nije ga čekao protivnik. Igrao je kao čovek koji je shvatio gde je došao.

Poen po poen, napad po napad, uspeli smo da spustimo na dva poseda razlike. Ali, kao i toliko puta, kad smo bili najbliži preokretu, odlučili su neko drugi i nešto drugo.

Partizan je izgubio, ali ostavio utisak. Utisak da ovaj tim ima kičmu. Da više nije lak plen, nego lav sa ožiljkom. A ožiljci ne znače slabost, znače da si preživeo.

Nema tog rezultata, ni jedne sudijske nepravde, ni jedne izgubljene lopte koja može da sakrije ono što se videlo u Madridu, veličinu Partizanovih navijača.

Na tuđem tlu, pod svodovima jedne od najmoćnijih dvorana Evrope, u hali koja je godinama gledala šampione, čulo se samo jedno, crno-belo.

Partizan je gubio dvadeset, ali njegovi navijači nisu gubili veru ni sekundu. Dok su domaći gledaoci pristojno aplaudirali Realovim poenima, glasovi iz onog crno-belog ćoška grmeli su kao da se igra finale. Nisu pevali zato što su očekivali čudo, već zato što veruju da ga sami stvaraju.

Te pesme, taj ritam srca koji ne prestaje ni kad semafor kaže suprotno, to je ono što ovaj klub čini većim od svakog rezultata. I to nije romantična fraza, nego činjenica. Partizan je uvek imao najbolje igrače, ali i navijače koji su uvek korak ispred igre i ispred protivnika.

U Madridu, daleko od Beograda, te večeri se nije čuo samo glas svih nas, nego onaj pravi identitet i vera u jednu lepu ideologiju.

To su ti ljudi koji i na gostovanju stoje kao da su kod kuće. Ljudi koji ne nose samo šal, već iskrenu emociju.

Oni ne prate ssmo klub, oni ga oživljavaju kada je najteže.

I zato, u Madridu, dok je Real slavio pobedu, Partizan je opet bio veći. Ne po rezultatu, već po nečemu mnogo većem od statistike.

Iz Madrida se putuje ka severu, u Vitoriju-Gasteiz, u srce Baskije, zemlju u kojoj je košarka surova kao klima i ponosna kao ljudi koji tamo žive. Nema mnogo sjaja, nema turističkog dekora, ali ima borbe. U njihovom rečniku, „poraz“ je samo pauza između dva napada.

Baskonija ovog puta dočekuje Partizan bez dva ključna beka,Trenta Foresta i Markusa Hauarda, oba povređena u prethodnom kolu protiv Pariza. Mi, naravno, ne želimo povrede nikome, to nije naš stil. Ali, kako kažu, u sportu nema poklona, samo prilike, a ovo bi mogla biti jedna od njih.

Zato će se Baskonija sigurno više osloniti na svoju snagu pod košem. A tamo vladaju visoki i neustrašivi Luka Šamanić, momak sa mediteranskim šarmom i severnjačkim temperamentom, koji u jednom potezu izgleda kao umetnik, a u drugom kao čovek koji ruši zidove. Mamadi Diakite donosi onu atletiku koja preti svakom obruču, dok Kalifa Diop igra kao da je odrastao u rudniku, ne u košarkaškoj dvorani, snažan, oštar, bez emocija. Tu je i Čik Dialo, igrač koji može da napravi više problema nego što statistika pokazuje.

To nije tim koji će blistati estetikom, ali je tim koji će ići na kontakt, na snagu, na borbu. Njihova igra liči na koridu: u areni punoj glasnih navijača, oni vole da vide krv, ali ne svoju.

Partizan, međutim, nije došao da bude bik kojem se aplaudira dok pada. Ne, ovaj tim već je dokazao da ume da vaskrsne kad ga svi otpišu. Ne dolazi kao gost, nego kao protivnik koji miriše na borbu, i krv, ali takođe ne svoju.

I ako se u Madridu činilo da smo pali, u Vitoriji možemo da se podignemo kao feniks, iz pepela, iz inata, iz one neuništive crno-bele tvrdoglavosti.

Španska sapunica se nastavlja, ali večeras želimo da naš tim napiše svoju epizodu, onu u kojoj Partizan odlazi sa dva boda i ostavlja u areni tišinu umesto aplauza.

Željko Obradović ponovo je pokazao zašto je više od trenera. On ne vodi tim, on ga oblikuje, kao vajar koji od običnog komada gline pravi formu. Njegova smirenost u trenucima kada sve gori postala je zaštitni znak ovog tima, a njegov pogled, onaj koji hladi i budi istovremeno, najjača je motivacija koju igrač može da ima.

U prethodnom kolu smo konačno dočekali, Mika Murinen je debitovao u Evroligi. Mladi Finac je u tim minutima pokazao da nosi ono zbog čega je i doveden, hladnokrvnost, disciplinu i odbranu. Ako nastavi ovim putem, to više neće biti samo debitant, već projekat koji obećava budućnost.

A posle dugo vremena, i Arijan Lakić je dobio svoje minute i pokazao zašto ga mnogi smatraju neotkrivenim blagom Partizana. U odbrani deluje kao čovek koji ne igra, nego čuva prvu liniju fronta. Zbog načina na koji zatvara linije dodavanja i seče protivničke napade, možemo mirne duše da ga zovemo Ministar odbrane. A u ovom Partizanu, to nije samo titula, to je odgovornost.

Džabari Parker je odigrao utakmicu kakvu smo čekali od njegovog prvog dana u Beogradu. Moćan, precizan, sa nekoliko poteza koji podsećaju zašto je nekada bio NBA biser. Ako je ikada bilo sumnje, sada je jasno zašto je ovde, da pravi razliku u trenucima kad se najviše lomi.

Sterling Braun nastavlja da bude ono što se godinama tražilo u ovom klubu, konstanta. Njegova sigurnost i mirnoća u šutu deluju kao sidro ovog tima, a njegova borbenost je primer svima oko njega.

I naravno, kapiten Vanja Marinković. Kad je bilo najpotrebnije, pogodio je dve trojke koje nisu bile obični poenima, već hladan tuš za protivnika i alarm u srcima svih nas da je preokret nadomak ruke. U trenucima kada je trebalo povesti primerom, Vanja je stao na liniju i pogodio, kao što pravi kapiten i radi.

Sada je red na Tajrika Džonsa, koji će večeras biti ključ protiv snažnih centara Baskonije. Ako Partizan želi da kontroliše reket, on će biti oslonac tog plana. Njegova fizička dominacija i borbenost mogu biti ključ razlike, jer kada se utakmica pretvori u bitku pod košem, Džons mora biti onaj koji ide napred i ruši sve pred sobom, mi znamo da mu je baš to lična karta.

Partizan večeras ne igra samo protiv Baskonije, več igra protiv svake sumnje, svakog “ne može”, svakog trenutka kada je bio potcenjen, svakog glasa koji je rekao da je teško, da je predaleko, da je gotovo.

Ovo nije samo košarka. Ovo je onaj trenutak kada srce mora biti veće od svake table, kad vera mora biti jača od svakog rezultata. Jer sve ono što smo proživeli, svaki pad i svaku nepravdu, pretvaramo u energiju koja nestaje tek kad se ugasi svetlo u areni.

I svi mi, koji smo daleko, šaljemo im istu onu nevidljivu snagu koja nosi dlanove u vis, uzdahe u grlo i nadu u srca. A oni, koji će biti tamo, neka budu naša produžena ruka, neka Arena u Vitoriji večeras čuje kako zvuči Beograd kad veruje u ovaj tim.

Jer mi ne navijamo samo, mi postojimo kroz ovaj klub.

I zato, večeras, neka gori parket, neka bude šta biti mora. Partizane naš igraj i pobedi, ponosno se vrati, donesi kući dva boda i shvati, da naša ljubav crnja je od noći, svaki ko misli da će s tobom lako, neka zna da ipak to neće moći. Igraj za nas!🖤🩶🤍

Autor: MARIJA ANDRIĆ