Ne postoje idealni uslovi u Partizanu. Nikada ih nije ni bilo. I kad su crno-beli igrali finale Kupa šampiona, i kada su devedesetih stvarali silovitu generaciju, i kad su 2000-ih vezivali titule, uvek je nešto falilo. Uvek su bili problemi. Vidljivi ili skriveni. Pokrivani – rezultatima.
Jedan takav rezultat sada bi značio mnogo. Ne samo za tabelu, već i za dušu navijača. Crno-bela publika umorna je od izgovora. Od priče o problemima. Želi da vidi ono što je uvek nosilo Partizan – mladost, hrabrost, golove i pobede.
I upravo se zato pred meč sa AEK-om u Larnaki u mislima svakog partizanovca prevrću slike velikih trenutaka iz istorije.
Raća Petrović – 2008, gol za titulu. Imao je samo 19.
Danko Lazović – makazice protiv Sparte, takođe kao golobradi mladić.
Miloš Jojić – „kifla“ iz slobodnjaka na večitom derbiju, u premijernoj sezoni.
Dragan Mance – projektil u Londonu sa samo 22 godine.
Miloš Milutinović – gol Sportingu u prvom meču Kupa šampiona 1955, u bordo-plavom dresu.
Sve ih veže isto: dobili su šansu, i iskoristili je. Niko tada nije pitao koliko imaju godina. Niko nije čekao da sazru. Samo su izašli – i postali heroji.
Danas je ta prilika pred novim klincima. Ognjen Ugrešić, Vanja Dragojević, Milan Roganović, Jovan Milošević, Milan Vukotić… Andrej Kostić, Mateja Milovanović… Svi oni znaju da vreme nije idealno. Ali znaju i da se istorija Partizana piše baš kad je najteže.
Zato se protiv AEK-a ne traže savršeni uslovi. Već srce. Hrabrost. I spremnost.
Šansa ne bira vreme – ali traži spremne.
BUDI SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN.
Piše: Volimpartizan.rs 🖤
