Krajem sedamdesetih, Beograd počinje da diše drugačije. Na krilima časopisa „Džuboks”, talasa sa Studija B, uz imena poput Petra Lukovića i Slobe Konjovića, u grad ulazi pank. Dok je u Britaniji pank bio urlik nezadovoljnih klinaca koji su želeli da pobegnu iz svoje kože i ulica koje ih stežu, ovde je imao svoju boju. Bio je to pre svega muzički bunt, bez jasne političke linije. Ipak, neki akteri tog vremena danas kažu – nije baš sve bilo tako.
Jedan od prvih beogradskih pankera, koji želi da ostane anoniman, seća se vremena kad je Tito bio na samrti, a TV svirala samo klasiku. On tada uzima stvar u svoje ruke, pravi fanzin i udara temelje pank bunta koji će obojiti i deo jugozapadne tribine u crno-belo.
Taj stari panker otkriva i još jednu nit koja spaja sve ovo – pank i navijanje. Od srednje škole, sa pank pločama pod rukom, kreće na utakmice. Pamti i svoje hodočašće u London – utakmica Čelsija popodne, pank koncert uveče. Bio je to svet o kojem je ovde mogao samo da sanja.
Ipak, priča o panku na Jugu ne može da prođe bez priče o ljudima koji su stajali na ogradi, pravili prve zastave, pevali prve pank prepeve na utakmicama. Jug je tih godina postajao utočište za sve koji su želeli da budu drugačiji. Pank, huliganizam, šminkeri, klinci iz Banovog Brda, Novog Beograda, Zemuna, pa čak i ekipe iz Novog Sada – sve to disalo je istim plućima na crno-beloj strani grada.
Da ne pravimo mitove – pank nikada nije bio većina na Jugu, ali je ostavio najdublji trag. Ograda prekrivena britanskim, pank i anarho zastavama, slogani koji su izazivali reakciju i pesme koje su odzvanjale sa dna tribine ostale su upisane u DNK Juga.
Na drugoj strani, Pampi, Bata Trlaja i njihove ekipe donosile su duh engleskog stila navijanja, mobilisali ekipu širom grada, ali nisu imali pank priču u sebi. Ipak, ono što im se mora priznati – dozvolili su svima da budu ono što jesu. Na Jugu se tada gledala samo ljubav prema Partizanu, a stil, izgled, muzika – sve je bilo dozvoljeno.
Jedan od onih koji pamti te dane, Zgro iz Novog Sada, seća se kako je uz oca pratio engleski fudbal, skupljao slike Borote, Antića, Golca… I brzo prepoznao povezanost panka i navijanja – bunt, opozicija, želja da budeš drugačiji od većine.
Grobari su uvek išli glavom kroz zid, bez kalkulacija. Za razliku od onih od prekoputa, koji su čekali fotoaparat i aplauz, Partizanovci su živeli svoju priču daleko od reflektora.
Devedesetih, uz GBB, pank se na Jugu ponovo ozbiljno kuva. Nastaju fanzini poput „Daj gol”, prepevaju se pank pesme, prave male zastave koje su bile više poruka nego ukras.
Vreme donosi promene. Rat, raspad zemlje, uniformisanje navijačkih grupa, ali pank na Jugu opstaje – zahvaljujući upornosti pojedinaca koji nisu želeli da prate mase. Da nije bilo njih, danas ne bi bilo „Grobarskog trash romantizma”, ne bi Jug i dalje pevao pesme Grupe JNA, ne bi Beograd imao murale koji pričaju priču o Grobarima na način koji niko drugi ne ume.
I zato – hvala svim tim momcima koji su od osamdesetih do danas gurali pank na Jugu. Hvala što su klinci koji dolaze i dalje u prilici da vide da navijačka kultura nije samo pesnica, već i mozak i srce. Da parafraziramo Radovića – Grobari koji su doneli pank na Jug, doneli su vetar slobode koji još uvek duva iz pravca Humske.
VOLIMPARTIZAN.RS
