TNT – Trio koji je nosio Partizan kroz buru, tišinu i buru aplauza
Postoje generacije koje osvajaju trofeje. I postoje ljudi koji osvajaju srca. A ponekad se dogodi da Partizan ima oboje u istom trenutku. Bio je to period kada je svlačionicu krasio miris zemlje, znoja i čistog ponosa. Vreme kada je nastao TNT – trio momaka koji nisu bili samo saigrači, već braća u crno-belom. Tepić. Novica. Tripković.
TNT – kao eksploziv, ali i kao energija koja pokreće. Srce tima. Kičma generacije. Glas razuma i glas inata. Bili su različiti po karakteru, ali su se u borbi za isti grb pretvarali u jednu silu. I zato ih se danas sećamo ne kao statistike i brojeve – već kao emocije.
Tepić – tišina koja je govorila najviše
Milenko Tepić, možda najmanje istican, ali najtiši heroj među njima. Igrač koji je znao da radi sve ono što se ne vidi na snimku – da pogura tim kada zapne, da povuče u odbrani, da napravi faul kad mora, da doda kad je najvažnije. Nikada nije tražio svetla reflektora. I baš zato je bio svetlo svima oko sebe.
Bio je Partizanov ratnik iz senke. U njegovim očima nije bilo glamura, ali je bilo razumevanja – za značaj svake borbe, za vrednost svakog minuta na terenu. Bio je tiha stena uz koju su rasli svi. I saigrači. I klub.
Novica – kapiten večnosti
Novica Veličković, srce i duša ne samo te ekipe, već cele jedne epohe crno-bele košarke. Kada se izgovori njegovo ime, ne čuješ samo šum publike – čuješ zakletvu, čuješ reč “vernost” u najčišćem obliku.
On nije igrao za Partizan. On je bio Partizan.
Kapiten koji je tukao parket pesnicom kad treba. Koji je grizao za svaku loptu. Koji je nosio tim na leđima i kad su leđa bolela. Koji je dočekivao svakog novajliju kao brat, a svaku pobedu slavio kao dete. Nije Novica bio samo lider – bio je stub, temelj, simbol.
Tripković – talenat što je palio dvorane
Uroš Tripković, blistavi talenat koji je nosio onu crno-belu “jedanaesticu” s nekom posebnom lakoćom. On je bio šut, elegancija, eksplozija u tišini. Kada bi lopta napustila njegove prste, Pionir bi znao pre nego što bi prošla kroz mrežicu – to je to.
Bio je igrač koji je mogao da zapali dvoranu, da preokrene utakmicu serijom, da uskoči kad zatreba – ali i da sa klupe podrži, da saigrača digne, da kaže pravu reč. Uvek svoj, uvek deo tima. Zajedno sa Tepićem i Novicom, bio je taj treći plamen TNT-a – onaj koji gori brzo, ali jako.
Bratstvo u crno-belom
Ono što je činilo ovaj trio posebnim nije bio broj poena, minuta ili skokova. Bila je to – hemija. Povezanost. Borba. Odanost. Nisu samo trenirali zajedno. Rasli su zajedno. Prolazili kroz hale bez grejanja, letove bez spavanja, poraze bez opravdanja.
Zajedno su pobedili mnogo jače. Zajedno su izgradili temelje na kojima su drugi stajali. I svako je, na svoj način, ostavio trag. Ali ono što je ostalo večno – to je osećaj. Kada vidiš njih trojicu na starim snimcima, znaš: to je bio Partizan. Onaj pravi. Onaj koji voliš bez pitanja.
Danas, sećamo se sa ponosom
Danas, kada gledamo mlade u dresu Partizana, često tražimo novu snagu, novu hemiju, novi duh. Ali TNT ne traži zamenu. Jer TNT nije formula. To je trenutak u vremenu. To su tri imena koja su – zajedno – bila više od sabranih delova.
Tepić – Novica – Tripković.
TRIPKOVIĆ – NOVICA – TEPIĆ
Za nas koji Partizan ne navijamo, već živimo – taj trio je bio i ostao svetionik jedne ere. Podsećanje da se uspeh ne meri samo peharima, već i načinom na koji voliš svoj klub.
Jer kada pogodi Topić, pogodi tišina.
Kada pogodi Tripković, pogodi mrežica.
A kada pogodi Novica – pogodi srce.
I zato – hvala vam, TNT. Za sve što ste dali. Za sve što ste bili. Za Partizan koji ste nosili. I za to što ste nas naučili da – ono pravo, ono iskreno, ono crno-belo – uvek dolazi iznutra.
Goran Bošković
VOLIMPARTIZAN.RS
