Šest meseci nade – i tišine
Bilo je to veče kada je Partizan delovao kao da se budi. Oktobar 2024. – više od 17.000 duša na stadionu u Humskoj. Srce je igralo dok je stadion grmeo. Delovalo je da dolazi novo vreme. Da su Mijatović, Ljajić i Lazović doneli ono što smo čekali godinama – lice i ime dostojne Partizana.
Samo šest meseci kasnije – tišina. Tribine sablasno prazne, 2.000 ljudi na „utakmici sezone“ protiv TSC-a. I previše pitanja visi u vazduhu.
⚫⚪ Navijači Partizana nisu prestali da vole – prestali su da veruju
U Partizanu se sve brzo potroši – i entuzijazam, i euforija, i reči. Obećanja su bila velika. Govorilo se o velikim imenima, povratku identiteta, poštovanju prošlosti i ozbiljnosti u sadašnjosti.
Ali realnost je bila drugačija: zimski prelazni rok bez ijednog „kapitalnog“ pojačanja. Od najavljenih velikih imena – stigli su Vukotić, Milošević i Dimoski. Rezultat? Korektan trud, ali nedovoljno da probudi armiju navijača koja je navikla da sanja o titulama.
Uz sve to – pažljivo gledano, navijači su primetili još nešto: Mijatovićeva sve otvorenija bliskost sa predsednikom Zvezde i podilaženje aktuelnoj vlasti. Slike, osmesi, susreti… I to u trenutku kada sa naših tribina grmi revolt, kada se jasno i glasno iznosi stav prema režimu. Navijač Partizana ne zaboravlja – ni kada si dao gol Zvezdi, ni kada se s njom bratimiš ili hvališ svog dželata.
Trener bez naboja, klub bez glasa
Sa odlaskom Save Miloševića sve se zakuvava. Dolazak Blagojevića dočekan je sa dozom rezerve, ali i poverenja – da neko „nov“ može biti i pozitivan šok. Međutim, to se nije dogodilo. Serija remija, propuštena prilika u Kupu protiv TSC-a i izostanak bilo kakvog vatrenog, partizanovskog narativa iz usta trenera.
Njegove izjave bile su više defanzivne nego igra samog tima. Navijači Partizana žele emociju, žele glad, žele da im trener makar rečima pokaže da mu je stalo.
Nikolić, Jovanović, i tišina
Posebno razočaranje desilo se sa Nemanjom Nikolićem. Heroj derbija nestaje sa scene – bez reči. Bez objašnjenja. Ista sudbina sa Đorđem Jovanovićem. Priče o nezalaganjima, o reprogramu dugova… ništa od toga nije rečeno direktno. A navijači – ne vole misterije. Vole iskrenost.
Navijači nisu otišli – samo čekaju da ih neko pozove kako treba
Navijači nisu nestali. Oni nisu glupi. Vole Partizan, ali ne vole da ih neko pravi budalama. Vole klub, ali ne po svaku cenu. Vole ime, ali ne vole da to ime gubi smisao.
Partizan mora da postane klub koji traži navijače – ne samo kada treba publika za sliku ili marketing.
Mora da pokaže da poštuje svakog ko dođe, svakog ko plaća kartu, svakog ko diše za crno-bele boje.
I za kraj: nisu navijači ti koji su nestali – nestala je iskra
Partizan ima šansu. I još ima ljude koji bi sve dali za njega. Ali ih mora zaslužiti. Delima, ne slikama. Glasom, ne šapatom.
VOLIMPARTIZAN.RS
