Danas nije dan za radost. Nije ni za čestitke, iako bi ih bilo… Da je sve ostalo kako treba da bude, danas bismo slavili rođendan našeg Andrije Delibašića. Umesto toga, u grudima praznina, u očima sjaj, u duši bol, ali i ponos. Zauvek naš.
Andrija bi danas napunio 44 godine. U crno-belom je ostavio više od statistike – 100 utakmica, 48 golova, dva šampionata, jedan Kup, Liga šampiona i golovi protiv Porta… Ostavio je srce. Dao ga je Partizanu, i nama koji ga nikada nećemo zaboraviti.
Zov večnosti
Andrija nije bio samo napadač. Bio je dečko iz škole Partizana, sin iz crno-belog doma. Bio je deo ekipe, deo identiteta, deo svih nas. Onaj tihi borac, bez pompe, a sa osmehom koji je znao da pokrene sve oko sebe.
Srce koje pamti
Danas mu je srce slomljeno i kapiten. Saša Ilić je, bez reči, rekao sve – slika i emotikoni, torta i slomljeno srce. Tako pričaju oni koji se razumeju bez reči, oni koji su zajedno prošli kiše, pobede i poraze. Oni koji su živeli Partizan.
🎗️ Večnost nije tišina
Andrija je izgubio borbu s bolešću, ali nije izgubio nas. Mi ćemo ga pamtiti. U svakom skandiranju sa juga, u svakom „napred crno-beli“, u svakom detetu koje sanja golove protiv velikih – Andrija će biti tu.
Partizan te voli, brate. Ne zbog golova, već zbog srca. Zbog toga što si bio naš. I zauvek ćeš to ostati.
VOLIMPARTIZAN.RS
