U vremenu kada forma oscilira, a selektori se kolebaju, jedno ime mora da bude podvučeno, istaknuto i konačno priznato – Nikola Crnoglavac, stub Partizana, zaslužuje da se nađe u reprezentaciji Srbije. I to ne samo kao dodatak, već kao konkretno rešenje za desnog beka Orlova.
U redu je kada se eksperimentiše, kada se traže nova imena, ali zaboraviti na iskustvo, konstantnost i srce – to je neoprostivo. Jovica Nikolić kuburi s povredama, dok Miloš Orbović i Predrag Vejin pružaju promenljive partije. I baš tu, iz senke, iz crno-belog dresa, izrasta figura Crnoglavca. Ne najmlađi, ali najspremniji. Ne najglasniji, ali najpouzdaniji.
U 33. godini života, Crnoglavac igra možda i najbolji rukomet karijere. Pametno, borbeno, odgovorno. Sve ono što u ovom trenutku nedostaje reprezentaciji Srbije.
Setimo se – Nemanja Ilić se vratio sa 34, Miljan Pušica je bio nosilac igre sa 33, a ni sam selektor Dalibor Čutura nije debitovao pre 30. godine, već je kao veteran u 37. godini povukao Orlove do srebra u Beogradu 2012. godine. Pa zar Nikola nema pravo na svojih 60 minuta slave?
Rukomet nije sport samo za mlade – to je sport za prave. A Crnoglavac je – pravi. Kapiten. Borac. Primer. Partizanovac.
Ako se reprezentacija zaista gradi na temeljima borbe, lojalnosti i znanja – onda nema dileme. Nikola Crnoglavac mora da bude u reprezentaciji.
VOLIMPARTIZAN.RS
