Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Posle glasne tišine nakon Efesa, došla je pesma. Posle bola, došla je kompenzacija. Partizan je još živ. I još ima šta da kaže.
Bilo je važno pobediti. Ne samo zbog tabele, ne samo zbog matematike, već zbog duše. Pobeda protiv Albe nije bila euforična, bila je potrebna. Kao poslednji udah vazduha davljenika, kad misliš da više ne možeš. Kao dokaz da još uvek dišeš, da još uvek kucaš, da još uvek ima nekog ritma u srcu koje su mnogi počeli da proglašavaju za klinički mrtvo.
Da, mučili smo se, da, i ta Alba je znala da zakomplikuje. Ali kad je došlo vreme da se utakmica prelomi, Partizan je povukao liniju i rekao: „Dosta.“ Videli smo čvršću odbranu, više energije, više života na terenu. Alba jeste simpatičan tim, ali lelujava kao stari Opel na magistrali, nije bilo glamura, nije bilo vatrometa. Bila je to pobeda koja nije blistala, ali je bila naša. Pobeda za život, ne za slike. Pobeda koja je došla iz muke, ali je došla. Nije bilo savršeno, ali je bilo je dovoljno. A to je, u ovom trenutku, najvažnije. To je prvi znak da nismo izgubljeni.
A sada, drugačija zver, više nije Alba, ovo je Bajern. Nemačka zver opet, sa jednog nemačkog točka na drugi. Ovoga puta nas ne čeka Opel, već Mercedes. Tim koji je ozbiljan, sistemski, dobro sastavljen i koji igra kao da nema ni jedan suvišan pokret. Bajern je tim koji liči na model iz salona, sve je na svom mestu, sve radi kako treba. Tamo nema lakih meta, tamo nema improvizacije. Ali… kad naiđe parni valjak, ne pobeđuje lepota. Pobeđuje snaga. Pobeđuje karakter. Iako nas neki tako doživljavaju, mi nismo samo salonski model automobila koji tu stoji samo za ukras, probu i pokazivanje, mi smo za duge staze. Zato ovo gostovanje u Minhenu dolazi kao prava provera, ne samo forme, već i karaktera. Da vidimo da li smo stvarno oživeli, ili je ono bilo samo trzaj.
Jer biti živ, nije isto što i biti spreman za borbu. A mi sada moramo i jedno i drugo. Da pokažemo da ona pesma posle Efesa nije otpevana uzalud. Da ona pobeda protiv Albe nije bila slučajnost. I da ono što nosimo u dresu, još uvek ima težinu.
Minhen neće biti gostoprimljiv. Neće biti milostiv. Ali nas to nikad nije zanimalo. Mi nikada nismo tražili lak put, mi smo oduvek išli uzbrdo. U poslednjih nekoliko kola više smo ličili na Sizifa koji uzalud gura kamen, ali verujemo da je luda glava našeg trenera ipak malo luđa od samog Sizifa, jer uvek, baš uvek, kad nas otpisuju, mi nađemo način da se vratimo.
I tu dolazi ključ: pogonsko gorivo našeg valjka nije nafta, već ljubav, strasti pune tribine u Minhenu, tradicionalno ispunjene crno-belim srcem, našim ljudima, našim glasovima. Grobari u tuđem gradu, u tuđoj državi, ali u svojoj hali. Tamo gde pesma ne prestaje, gde se grlo ne štedi, gde se za Partizan ne navija, nego živi. A mi verujemo, ne zbog tabele, ne zbog statistike, verujemo jer smo preživeli i gore. Verujemo jer je dres teži nego što mnogi misle. I verujemo jer znamo, kad nas ima na tribinama, Partizan nikad nije sam.
Zato, ovaj meč u Minhenu nije samo još jedna utakmica. On je test upornosti, dokaz snage i podsetnik i sebi i drugimada Partizan još diše. I da, možda nismo u savršenoj formi možda još uvek tražimo sebe… ali glava nam je iznad vode. I oči gledaju napred.
I ako budemo padali, daj da padnemo tako što ćemo dati baš sve od sebe, ako budemo gubili, daj da gubimo boreći se. Jer sad više niko ne traži spektakl. Sad samo želimo da vidimo ono što mi pružamo sa tribina. A istina je, mi smo Partizan. I idemo u Minhen da to kažemo glasno, jer opštepoznato je da su Partizani tradicionalno bili u ponom sjaju baš protiv Nemaca.
I sad se pitamo šta nas to čeka u ovoj utakmici?
Ako prvi čin ove nemačke turneje beše zagrevanje, onda je sada vreme za pravi okršaj. Ulazimo u dvoranu u kojoj se ne prašta ni minut slabosti. U arenu gde Bajern igra kao nemački sat, precizno, ujednačeno, bez mnogo improvizacije. Ali… postoji jedan kvar koji taj sat ne ume da reši, a zove se Partizan kad mu proradi motor.
Zamislite: treća četvrtina, peti faul na domaćem centru, Partizan u tranziciji, a iza klupe urla kop 2.000 Grobara kao da je 20.000. Lopta ide brže od misli, a pasovi seckaju odbranu domaćina kao nož kroz kroasan u nedelju ujutru. I sad već ne liči sve to na nemački red. Liči na crno-belu invaziju. Na vatreni ritam koji ne može da stane.
Danas nam niko ne može zabraniti da maštamo, ni tabela, ni sve statistike, ni obična ni napredna, ni sve prethodne muke. Imamo pravo da verujemo u onaj scenario koji najviše želimo. Nije greh nadati se, ali jeste ne nadati se! Greh je odustati, a mi baš večeras želimo taj scenario gde pobeđujemo i sebe i sve što nam je stajalo na putu.
Bajern će pokušati da nas „uspava“ svojom taktikom, puno pikova, dobro otvaranje šuteva, kontrola tempa, znamo da kod njih samo ekonom, i Švajnštajger iz prvog reda ne šutiraju trojke. Ali ako Partizan bude Partizan, ako umesto tapkanja u mestu bude više hrabriji na ulazu, ako umesto pognutih glava bude pogleda ka košu, onda ćemo gledati nešto drugo, onda ćemo gledati kako se pali mašina. Jer kad kreće naš nalet, tu nema kalkulacija i svi dišemo kao jedan.
I neka ostane ovde zapisano, ako proradi ona odbrana što miriše na stare dane, ako se lopta ne lepi za prste već poleti visoko, skoro da dotakne samo nebo, ako se ne traži samo jedan heroj nego ceo tim, Minhen će osetiti kako izgleda kad ne gostuje tim, već istorija.
I možda nećemo pobediti, možda će biti padova, promašaja, razočaranja. Ali jedno zapamtite, mi nismo samo klub, mi smo osećaj, mi smo inat što ne prestaje, ljubav što ne bledi, pesma što ne utihne nikada. Mi smo Partizan.
I kad stojimo u tišini posle poraza. I kad urlamo u naletu pobede, mi smo jedno. I svako dete što obuje patike i šutne loptu, i svaki čovek što zatvori oči kad zazvoni himna, i svako od nas što stegne šal kad je najteže, svi mi smo deo tog velikog, večnog, nepobedivog srca.
Zato kad večeras kada se upale reflektori u Minhenu, znajte, oni nisu sami, sa njima ide istorija, ide vera, ide narod. Sa njima ide nešto što niko na svetu nema. Jer kad Partizan igra… ne igra samo tim. Igra čitav jedan život.
I zato, gde god da igramo, mi smo kod kuće. Jer naš dom nije hala. Naš dom ste vi. I dok nas ima, biće i Partizana. A dok je Partizana, ima vere i ljubavi u nama, jer Partizan kad igra srcem,nema šta da izgubi. A kad nema šta da izgubi, tad je najopasniji.
Zar misliš, prijatelju dragi, da je to običan meč? Ma, ne, to je večeras više od utakmice, to je ispit, to je borba za obraz, za ponos, za veru. I ako krene kako treba, čućeš ti tu pesmu… čućeš je čak i ako ugasiš ton, zato prijatelju dragi samo zažmuri i veruj, jako veruj.
Autor teksta: Marija Andrić
